Kada aktivno tugujemo, to znači da biramo život

Postoji veliki potencijal u ponovnom ujedinjenju regiona. Potrebno je izaći izvan granica pojedinačnih kulturnih prostora, da stvari ne postanu previše same sebi svrha i da ti prostori ne zastaju u samopouzdanju, dovoljnosti. Našim kulturnim prostorima apsolutno je potrebno provetravanje i susret s različitim poetikama, samo ih to može održati svežim. Region nam omogućava i saradnju, koja nije opterećena nekakvim pokroviteljstvom sa Zapada što i dalje često na naš region gleda kao na nešto egzotično, nešto što je interesantno, ali nije baš ravnopravno.

Žiga Divjak, jedan od vodećih slovenačkih reditelja gost je Beograda, a ovako je za „Politiku” govorio o regionalnom kulturnom prostoru. Nagrađivani Divjak predstavio je i svoju novu predstavu „Budućnost” kojom spaja Beogradsko dramsko pozorište sa Mestnim gledališčem u Ljubljani. Beogradska premijera je večeras od 19.30 sati na sceni „Olivera i Rade Marković” BDP-a, a ljubljanska 2. februara 2024. godine na sceni MGL-a.

Jedan od glavnih likova dela „Budućnost” preživljava napad, ali opterećen posttraumatskim sindromom shvata da se uprkos katastrofi ekološke krize i velikom broju žrtava, svet još ne pomera. Frustriran opštim neznanjem, odlučuje da zahteva promene i sam počne da ih sprovodi, čak i ako to podrazumeva velike napore i najradikalniji angažman…

U predstavi „Budućnost” Žiga Divjak okupio je po šest glumaca iz MGL-a i BDP-a: Bernarda Oman, Gregor Gruden, Iztok Drabik Jug, Lara Volf, Lotos Šparovec, Matrj Puc, Bojana Stojković, Jana Bjelica, Milan Kolak, Milan Zarić, Milena Vasić, Stefan Starčević.

Rediteljski rukopis Žige Divjaka beogradska publika već poznaje sa 56. Bitefa, kada je gostovao sa predstavom „Kriza”. Predstava „Budućnost” svoju inspiraciju, pored ostalog, crpi i iz dela Kima Stenlija Robinsona. Šta se zapravo krije iza „Budućnosti”, naš sagovornik priča:

– Kim Stenli Robinson zaista je bio prva inspiracija, ali od početnih razgovora do samog rada na predstavi prošlo je dosta vremena tako da se predstava više ne zasniva na njegovim delima. I dalje se nosimo sa ekološkom katastrofom u kojoj smo se našli, ali na malo drugačiji način. To je koprodukcija Ljubljane i Beograda, ali mi se ne delimo na Srbe i Slovence, svi smo mi stanovnici ove planete. Ekološka kriza u kojoj se nalazimo jeste globalni problem i moramo da ga rešavamo na međunarodnom nivou. Najveća inspiracija za „Budućnost” jeste rad Toma Van Dorena „Načini letenja”. To je knjiga koja se bavi problemom izumiranja na primeru ptica. Duboko smo u šestom masovnom izumiranju na Zemlji, ali prvi put to izumiranje uzrokovano je ljudskom ekonomskom aktivnošću. Naši načini života u velikoj meri oduzimaju prostor i sposobnost preživljavanja drugim bićima sa kojima delimo ovaj svet. Često ne uspevamo da shvatimo šta se zapravo gubi izumiranjem određene vrste. U stvari, ne oduzimamo vreme da uopšte razumemo složenost vrste: koliko je rada, ljubavi, žrtve bilo potrebno određenoj vrsti da preživi kroz milione i milione godina evolucije. I dalje prečesto doživljavamo druga bića kao neku vrstu životinjskih mašina koje rade na energiji, a ne kao bića koja su svesna sveta u kome žive. Ostala bića se i dalje suviše često doživljavaju kao neki oblik pozadine na kojoj se odvija ljudska priča, jedina relevantna i važna priča. Ne doživljavamo ih kao ravnopravne stanovnike ove planete.

Verujete da su ljudi stvorenja gladna smisla, ali sadašnjost u kojoj živimo ne nudi im previše smisla. Koliko je potrebno vremena da se zaboravi sumnja koja je prisutna u svima nama? Kako ukloniti maglu koja onemogućava jasan pogled na stanje stvari?

U svojoj knjizi Tom Van Doren govori o važnosti tugovanja. Govori o tome kako vrane oplakuju druge mrtve vrane. Ističe da je žaljenje za mrtvima cena koju plaćamo ako želimo da budemo povezani s drugima. Kada neko umre moramo da preispitamo svet, nešto što smo uzimali zdravo za gotovo, kao sastavni deo našeg sveta, jednostavno se umanjuje. To nas primorava na određene promene. Kada bismo mogli ponovo da uspostavimo kontakt sa svetom više od ljudi oko nas, kada bismo mogli da razumemo šta se gubi, šta nestaje, kada bismo mogli da naučimo kako da oplakujemo sve ove gubitke, morali bismo da preispitamo svet… Bili bismo jednostavno primorani da načinimo promene. Stanje u kome se nalazimo, kada nas ne pokreću svi ti gubici i patnje, stanje kada sve ovo ignorišemo nije „prirodno” stanje. Možda bismo umesto toga mogli da naučimo kako da tugujemo, jer kada aktivno tugujemo, mi biramo život.

Kako se odnosite prema budućnosti u predstavi? Da li nam budućnost izmiče iz ruku?

Ne znamo kakva nas budućnost čeka. Zbog štete koju smo već naneli životnoj sredini, ona će svakako biti opterećena izuzetno neprijatnim, teškim promenama. Bojim se da će najviše gladovati oni koji su najmanje odgovorni za sadašnje stanje. Budućnost će verovatno biti okrutnija, ali možda više u dodiru sa stvarnošću od sadašnje situacije, koja se zasniva na nekoj vrsti iluzije o beskrajnom ekonomskom rastu, tehnološkom razvoju i ljudskoj vladavini svetom. Verovatno ćemo postati svesniji sopstvene ranjivosti i međusobne međuzavisnosti. Voleo bih da to što pre shvatimo, jer bismo na taj način sprečili mnogo nepotrebnih patnji i smrti. Što se tiče naše predstave i budućnosti, dobrodošli ste da dođete u pozorište da se dogovorimo.