Odelo srpskih pisaca

Povodom mog pisma je tekst „Odelo čini čoveka”, objavljen 9. decembra u Kulturnom dodatku lista „Politika”.

Odeća je nesumnjiva dragocenost i značajna društvena vrednost. Uvek na videlu, nova i ispeglana, stvara predstavu čovekove privlačnosti, a istrošena i gruba predstavu njegove uboge spoljašnosti. Ni u kojem drugom pogledu ne postoji tako jak osećaj otrcanosti kao kad zatajimo u pogledu odeće.

Srpski pisci, kao neki etnolozi i sociolozi, odveć su pazili na nošnju svojih junaka. Međutim, kuburili su sa odelom. Kao da je garderoba služila samo kao lična zaštita od nepogoda i hladnoće, a ne radi pristojnijeg izgleda ili nekih viših potreba. Razume se, u pozadini svega je egzistencijalna teskoba, sirotinja u ružnom i tužnom značenju.

Evo, samo nekoliko ilustracija.

Dositej Obradović, ostavši rano bez oca i majke, osetio je svu težinu oskudice i golotinje. Mitropolitu Vikentiju Jovanoviću Vidaku poverio se da je „bez aljine ostao” i da na dan najvećeg hrišćanskog praznika takav neće moći da ide u crkvu.

Samouk od koga su mnogi pisci naučili da drže pero u ruci, pisac koji je upoznao Evropu sa životom svoga naroda, Vuk St. Karadžić, nosio je „izlizani redengot”.

Pesnik i filolog Sava Mrkalj, Vukov preteča, hodao je kao odrpanac i skitnica urasla u bradu, očiju upalih od gladi.

Branko Radičević, koga su pritiskale nemaština i „crna sirotinja”, pisao je svome ocu: „Čakšire za leto imam jedne. Kaput gotovo ni jedan. Čizama nemam.”

„Za aljine možete mi poslati kol’ko oćete, ja ću biti zadovoljan i onake ću praviti kakve uzmogu (aljina čoveka ne pravi, čovek aljinu), samo, eto, da se čovek od ciče zime skloni i da nije izdrpan kao na primer ja”, javljao je, isto tako iz Beča, Đura Jakšić svome ocu Dionisiju.

Iz istog srodničkog bratstva, Aleksa Šantić, nosio je odela malo pohabana, stara.

U zlehudoj egzistenciji, okružen crnom stvarnošću, Petar Kočić kao student iz Beča žalio se u pismu Bogdanu Popoviću u Beogradu: „Gladan, go, bos, s propalim prstima kroz cipele, hodam ja po Beču i – sjećam se svog djetinjstva, svojih planina, svojih dragih brđana.” Kad je javno čitao „Jazavca pred sudom” morao je da posudi tuđe odelo.

Skerlić je na studijama nosio kaput koji se „baš rešio da čini konkurenciju lozanskom društvu za osvetljenje varoši. Tako sija” – pisao je svojima iz Švajcarske 1889. godine – „da se pri njemu vidi večerati, u po noći kao u po dana!”

Ivo Andrić reći će Novaku Simiću, koga je predložio za jedan značajan književni kongres – a budući ovaj u pohabanom odelu: „Slušaj, Novače, ako nemaš para kaži, jer moraš doći pristojno odeven.”

Poznat po otmenosti i eleganciji, Miloš Crnjanski je u izgnanstvu nosio odelo (koje mu je sašila supruga) od restlova škotskog tvida.

„Na košulji mu ponekad fali čitav rukav i, kako mu je na kaputu bio poderan i lakat, podmetao bi mu kakvu bijelu krpu, kako bi izgledalo da mu je bar košulja cijela”, zabeležio je Skender Kulenović za Hasana Kikića.

Prozaista Miodrag Bulatović je u „srpsku književnost stigao bled i izgladneo iz srbijanskih sirotinjskih, izbegličkih domova, u pregorelom vojničkom šinjelu” (Matija Bećković). Uzgred rečeno, kao adrapovcu i prokletniku, Oskar Davičo mu se obraća uvredljivim rečima: „Ti si gladan, idi ručaj, pa ćemo sarađivati.”

Istinabog, ima i srpskih autora odraslih u blagostanju, gospodska deca, s manirom i salonom, lišeni bilo kojeg kompleksa inferiornosti.

Prof. emeritus Tihomir Petrović