Lovac na jelene

Mislim da sam imao deset godina kada sam prvi put video pokretne slike. Na galerijizadružnog doma u mom selu, kao rašrafljeni krunjač za kukuruz, vršljao je pokretni bioskopski projektor na fitilj. Skoro ošišani do glave, jer kosa bolje raste akose češće šiša na nularicu, ja i moji drugovi seljački sinovi – zadivljeni i bez treptaja – gledali smo Garija Kupera u filmu „Jahali su na zapad”. Zapanjeni i u strahu, bez glasa smo krili oči i povijali glave uvek kada bi se topot američke konjice pomešao sa kricima indijanskih onomatopeja, da nas razjareni konji protagonista pravde ne bi pogazili. Da ne bi direktno sa platna iz pustoši prerije ujahali u hladnu saletinu zadružnog doma, koju samo za Svetog Savu greje veliko kube u ćošku i dogreva vruća rakija koju iz toplih testija sipaju naši očevi. Uplašeni i uz vrisku zaležemo ispod rasklimatanih stolica,dok pravda ne učini svoje, dok Gari Kuper ne zadene za pojas svoj kolt, dok u levu ruku strelom pogođen zastavnik Kuperove regimente, ignorišući bol, desnom ne zabode zastavu sa zvezdicama nasred spaljenog indijanskog sela.

Onda aplaudiramo iz sve snage, srećni i radosni što pravda pobeđuje. Kao zle i loše, više od Indijanaca samo smo mrzeli četnike koji su, neobazirući se što nam je okupator uzeo slobodu, jeli gibanicu, silovali mlade partizanke i revnosno sarađivali sa fašistima,u filmovima koje smo zatim redovno gledali, najčešće oko Dana Republike, rođendana druga Tita i drugih praznika NOB-a.

Dakle, kao desetogodišnji dečak i nevini gledalac filma „Jahali su na zapad”, prvi put sam učestvovao u prevari. U dečačke ošišane glave, čiste i rozikastekao nedozrele lubenice, utuvljena nam je prva laž o dobrim i lošim momcima, o slobodi koja se osvaja tako što se drugima besomučno otima, o američkoj pravdi iza koje ostajepustoš, o pravu da jači i silniji odluči kako ćemo da živimo, kom Bogu ćemo se moliti išta ćemo da kuvamo za nedeljni ručak. Kao vakcinisani pilići, ubrzano i uspešno smo se primili na priču.

Bili smo golobrade pubertetlije što se kod sodadžija, koji su naseoskim saborima prodavali klakere i oranžade, raspituju za „koka kolu”. Kad smo zajmili farmerice „super-rifle” za prve ljubavne sastanke bili smo bubuljičavi srednjoškolci,sa ambicijama da svi ličimo na Doka Holideja ili Vajata Erpa. Bez obzira na to što smo rasli i stasali pod komunističkim kišobranom čija drška je bila zabodena u Kremlju, niko nije pomišljao da se češlja kao Čapajev. Sa mudro smišljenom bajkom davno pre Si-En-Ena, da tamo, veoma daleko, preko ogromne vode postoji velika država pravde i slobode – uspavljivane su mnoge generacije, opsednute iluzijom američkog sna. Ni kaostudenti nismo razumeli od čega je tako mlada umrla Merilin Monro, a još manje za šta se Amerikanci bore u Vijetnamu.

Tek kada smo videli De Nira u „Lovcu na jelene” – počeli smo da se osvešćujemo, ili još tačnije, počelo je da nam biva jasno da duvan nije jedinozlo koje nam je došlo sa te strane sveta.

Kad smo kod De Nira, lepo je bilo videti, makar po mom sudu, najvećegfilmskog glumca na svetu kako u Njujorku sedi sa našim predsednikom Tadićem. Nisamvideo šta su pili, ali sam video da su se iskreno osmehivali. I sam sam iz te struke paumem da prepoznam kad neko folira. Svaki Srbin se tog trenutka osećao važno i lepo.De Niro je iskreno i najlepše govorio o srpskom narodu, o Đokoviću, svom boravku uSrbiji, pre mnogo godina, kad je bio mlad. Rekao je da će ponovo doći u Beograd. Bože,jedva čekam taj dan. Kada „Lovac na jelene”, koji je u međuvremenu postao sinonim američke savesti i pokajanja, bude kročio na srpsku zemlju – u svoj svojoj grandioznosti i jednostavnosti, kao veliki čovek dobre volje i širokog osmeha – svi oni koji noseamerički pasoš, koga nisu ni pokazivali dok su nogom otvarali vrata Srbije, s predlozima čije je odbijanje bilo kažnjivo – biće postiđeni. Pogotovo oni čije bi biografije bile nepoznate da nisu postali „važnina kilo”, zbog ko zna koliko tona bombi izručenih na Srbiju.

Teško mi je da nađem odgovor na pitanje: zbog čega nismo po volji Amerikancima?Šta im to smeta u našoj stvarnosti, a šta bi da promene u srpskoj istoriji? Čime smo se tozamerili najmoćnijoj zemlji koja je ovih dana ubrizgala sedam stotina milijardi dolara u svoj gripozni džinovski finansijski organizam? Zbog čega tako silni iskaljujusvoj bes nad Srbima i udaraju rampu svakom pokušaju naše države da mirnim,civilizovanom i demokratskim sredstvima dokažemo svetu da imamo pravo na život, i na Kosovo,na kojem sumnogi manastiri i srpske svetinje nekoliko stotina godina starije od njihovih sjedinjenih država?

Ako je Milošević gurnuo na ivicu ambisa srpski narod u dobroj meri zbog toga što, usvojoj krutosti i nadmenosti bez pokrića, nije umeo sa Holbrukom – da li je istina da sunas Šiptari posramili u ratu i pobedili za diplomatskim stolom samo zbog toga što nismoimali lepšeg Srbina od Hašima Tačija, koji bi zadovoljio odocnelu pohotu jedne moćne američke ledi, čije ime neću da kažem, a koja je davno pre, kao dete, letovala u Vrnjačkoj Banji?

Šta danas treba da uradi Srbija? Šta treba da čini najmlađi diplomata, naš ministarVuk, među vukovima svetske diplomatije koji se rukuju po pola sata i slikaju svojeporculanske zube, pre nego što bilo šta progovore? Šta više i šta još treba da uradi našpredsednik Boris, uporan, dostojanstven i makar najlepši od svih koji su gaposlednjih nedelja gledali, a verujem i slušali kako na srpskom jeziku govori u mermernoj sali Ujedinjenih nacija?

Uz dužno poštovanje prema nespornim vrednostima i tekovinama slobode misli igovora koje propoveda Amerika – verujem da sebi ne dajem preveliki i nezasluženi značaj, te valjda nemam razloga da strepim da ću nekada, kada budem stao u red zaameričku vizu, zbog ovde rečenog, da budem odbijen. Ako se to desi – ništa za to.De Niro je ionako najavioda dolazi u Srbiju.