Slike u dosluhu s vremenom

Tamni vitez savremene srpske figuracije Vladimir Dunjić (1957) odlučio je da, umesto rukavice, baci, monografijom o sebi, izazov našoj kulturnoj, pre svega likovnoj javnosti i pokaže kako bi trebalo da izgledaju knjige o umetnosti i umetnicima.

„Ambicija mi je bila da načinim knjigu sa velikim slovom ’K’”,

kaže nam umetnik dok razgovaramo o monografiji „Dunjić” za koju je tekst napisao Milan Komnenić.

U asketski svedenom ambijentu umetnikovog ateljea, u stvari, sobi u stanu koji deli sa ženom i dve ćerke, u jednom od bezličnih solitera Novog Beograda, Dunjić, poznat po perfekcionizmu i minucioznosti kojom slika svaki detalj, prelistava knjigu u koju je uložio celoga sebe. Kaže: „Tokom protekle dve decenije, sa retkim izuzecima, prekinuta je i izgubljena tradicija dobrih umetničkih monografija, a ono što se radi, uglavnom je na nedopustivo niskom nivou.”

Dunjić ističe da je sebi postavio cilj da dvojezična knjiga (na srpskom i engleskom), koju potpisuje kao autorski rad, bude besprekorna po obimu, nosećem tekstu, bio/bibliografiji, korekturi i lekturi. To podrazumeva i vrhunski kvalitet štampe, papira kolor reprodukcija, izbor fotografija.

„Prezirem ’slikovnice’ koje prati dosadan tekst, najviše 25 strana, neusklađen sa ilustracijama, a na to su se, uglavnom, svele monografije o umetnicima, pogotovo ako nisu već pokojni, ili su na samom kraju karijere”, objašnjava slikar i nastavlja priču o nastanku knjige na koju, s punim pravom, može da bude ponosan.

„Monografija o Ljubi Popoviću bila je ’okidač’ da se kolege Vasa Dolovački, Milan Tucović i ja odlučimo da načinimo projekat koji smo uputili Ministarstvu kulture i dobili podršku. Pod okriljem agencije ’Valjevac’, Fonda Moderno srpsko slikarstvo pri valjevskoj Modernoj galeriji, pokrenuli smo ediciju ’Uroboros’ u kojoj će, za početak, biti štampane naše monografije. Meni je pripala ’čast’ da budem prvi i probijem led, s obzirom na to da mi je poznat dizajn knjiga”, priča nam dalje autor.

Posle diplomiranja na beogradskoj Likovnoj akademiji u klasi Mladena Srbinovića, Dunjić je četiri godine sa ženom i tek rođenom kćerkom proveo predajući po seoskim školama. Da bi mogao na miru da slika dok je tragao za ličnom poetikom, pošto se pre toga odrekao mladalačkog konceptualizma i vratio slikarskoj tradiciji, zarađivao je radeći u štamparijama.

„Kontrolisao sam snimanje svojih radova (u knjizi ih je 100) do kojih sam uspeo da dođem, jer sam želeo da negativi budu urađeni pod istim uslovima. To je svojevrsna retrospektiva četvrt veka moga rada i želeo sam da načinim etalon za buduće monografije, da se ne može ići ispod njenog nivoa dizajna i opreme”, govori Dunjić o knjizi u koju je uložio, za njega, dragoceno vreme, oteto od slikarstva od koga danas živi.

Tako na fotografijama mogu da se vide faktura, raster slika, na kojima je Dunjić pokazao da je tehniku slikanja akrilikom na platnu, drvetu, lesonitu, hartiji, doveo do savršenstva kakvo su pre pet vekova dostigla braća Van Ajk u tehnici slikanja uljem.

Providnost i eteričnost velova na slikama iz istoimene serije koja može da stane uz rame sa delima flamanskih majstora, firentinskih iz doba renesanse ili francuskih majstora na dvoru Fonteblo, sačuvana je na reprodukcijama, kao i rafinirani kolorit koji je ponekad na ivici monohromnosti, ali sa davinčijevskim sfumatima.

Za umetnika poput Dunjića, zamišljenog nad egzistencijalnim problemima savremenog čoveka, zapitanog kuda idemo, opsednutog traganjem za smislom umetnosti, kome je Kafka uzor u literaturi, tekst u monografiji koji će verbalizovati njegove ideje, teme i stil je za njega od izuzetne važnosti.

O Dunjiću, čiji je doživljaj sveta u dosluhu sa poezijom i sa prozom bliskom virtuelnoj bajkovitoj stvarnosti, turobnom stanju duha, melanholiji, fantazmagorijama, pisali su mnogi ali on lično najviše ceni književnike kao što su Gordana Ćirjanić, Dragan Jovanović Danilov, Milan Komnenić, Svetislav Basara, Branko Kukić, da navedemo samo one čije je tekstove uvrstio u monografiju.

Izbor Komnenića (25 knjiga poezije i ogleda), značajne ličnosti savremene srpske književnosti, velikog erudite, prevodioca sa francuskog, italijanskog, španskog i nemačkog jezika, da napiše tekst monografije pokazao se kao sjajan potez. On je ranije dokazao da poseduje senzibilitet i ’oko’ za likovno stvaralaštvo zapaženim ogledima o Lubardi, Ljubi, Dadu, Kseniji Divjak, Petru Omčikusu, Milanu Tucoviću i monografije o Ljubodragu Jankoviću Jaletu.

Komnenićev obiman tekst o Dunjićevim temama, idejama, porukama, stilu, uzorima, pisan je sa merom i tako nadahnuto da može da služi kao reper ambicioznim istoričarima umetnosti kada se budu prihvatali sličnog zadatka.

„Ovo je knjiga koja se i čita, a ne samo gleda”, podvlači Dunjić i dodaje da je Komnenić, pored uvoda, napisao sedam poglavlja u kojima hronološki prati one fine, ali bitne promene koje su se odvijale u njegovom likovnom svetu koji promišljeno gradi. Komnenić je lucidno zapazio da je umetnik, ostajući dosledan samo njemu svojstvenoj, ekspresivnoj figuraciji, postao „slikar krize” kroz koju je srpsko društvo prolazilo, i prolazi, ostavljajući vizuelan zapis o jednom vremenu poput najvećih majstora u istoriji umetnosti.

Dijalog sa tradicijom koji je umetnik započeo pre 25 godina biće sačuvan u ovoj monografiji bez obzira na to u kojem pravcu će vetrovi vremena poneti Dunjićeve slike od kojih su mnoge već našle put do kolekcionara u inostranstvu.

„Neću da se žalim za tim koliko sam dana proveo u štampariji kontrolišući svaki list, ali sada mogu da uživam u knjizi”, sa zadovoljnim osmehom kaže Dunjić.