Biblioteke, braćo, a ne zvona i praporce

Neću o čuvenoj Aleksandrijskoj biblioteci koja je davno nestala i za kojom milenijumima žalimo. Neću ni o značaju biblioteka i o ulozi koje su odigrale u svestranom, ne samo kulturnom razvoju čovečanstva. Neću ni o tome što sam kao profesor književnosti generacije učenika upućivao na biblioteke i knjige. Pa ni o čuvenoj Dositejevoj rečenici: „Knjige, braćo, knjige, a ne zvona i praporce!” Hoću o nečemu što sam doživeo kao neprijatnost u vezi s bibliotekama. U tom trenutku osećao sam se posramljenim i zažalio, bar na trenutak, što se bavim ovim čime se bavim. A bavim se, između ostalog, književnim stvaralaštvom. Knjige su mi doživele i po pet izdanja, a poznati kritičari pisali su o njima stotine recenzija, prikaza, ogleda i studija.

Reč je o dva slučaja. Prvi se desio pre više godina u Gradskoj biblioteci Herceg Novog kad sam doneo knjige da poklonim i kad mi je osoba iz biblioteke rekla kako nije sigurna da će biti mesta za te moje knjige. Drugi se desio nedavno na Filološkom fakultetu u Beogradu. Posle za moje godine napornog traganja za bibliotekom za srpsku književnost, osoba u biblioteci mi je rekla da nije sigurna da će se te moje poklonjene knjige naći u biblioteci. „Nisam siguran ni da će biti mesta za renomirane književnike.” Nisam pitao koga smatra renomiranim piscem a koga ne. Niti ko to procenjuje hoće li se neka knjiga naći u toj biblioteci. Ima li neki žiri? Komisija? Da se ostave sudu vremena mislim da je besmisleno, jer gde će one dotle biti.

A onda mi pade na pamet: da su, recimo, komunisti sve knjige koje im ideološki ne odgovaraju bacili kad su došli na vlast, šta bi nam ostalo? Šta bi bilo da je neko u ko zna kom vremenu odlučio da nema mesta za srednjovekovne biografije, za „Krmčiju” Svetog Save, za Vukove narodne pesme, za Kočićevog „Jazavca”, Ilićevu poeziju?... Koliko se puta desilo da je neki pisac u svom vremenu nipodaštavan, prećutkivan, nečitan, zaturen u ko zna kojem podrumu, da bismo se danas njime ponosili, koliko puta neki istraživač, književni kritičar i istoričar, iznese na svetlo dana nekog odavno zaboravljenog pisca pa on danas stoji u vrhu našeg duhovnog i sveukupnog stvaralaštva.

Nisu krivi pomenuti ljudi u bibliotekama niti ih osuđujem za to što su rekli. Oni su tačno rekli da su biblioteke pretesne, da nema mesta za nove knjige pa ni onih „renomiranih” ili poznatih, pa i nagrađivanih, od kojih će nemali broj u budućnosti pasti u zaborav. Ali to ne znači da ih treba naknadno izbaciti iz biblioteka, već baš treba da su tu da se vidi koga smo u nekom periodu nagrađivali. A možda i zašto.

Znam da vlada hiperprodukcija knjiga i da dosta njih ne ispunjavaju osnovne književne kriterijume, ali bi problem mogao da bude rešen formiranjem kompetentne komisije koja bi iščitavala i propuštala knjige na rafove biblioteke. Pa ni tada nijedna knjiga ne sme biti odbačena, i te druge bi morale imati neki svoj kutak, ako ništa, kao dokaz produkcije nekog vremena. I u takvim knjigama se nađu biseri, možda jedan, sitan, ali bude vredan za sveukupni jezički i književni kovčeg jednog naroda. A u nekoj budućnosti (pa i sadašnjosti) neće nas ceniti po onome na šta danas rasipamo novac, već više po bibliotekama, pa i onim knjigama koje ne pripadaju tzv. renomiranoj književnosti. Gde to treba da se proučava domet književnosti u sveukupnom našem postojanju do na Filološkom fakultetu? A kako to učiniti bez potpunog knjižnog fonda? U suprotnom, sve poprilično gubi svoj pravi smisao. I cilj.

Školske, gradske, fakultetske biblioteke, odnosno ustanove kojima pripadaju, dužne su da se sa više odlučnosti bore za nova sredstva i za nove bibliotečke uslove. Grade se superluksuzni stadioni, bazeni, kockarnice, nabavljaju milionski vredni uređaji koji služe za jednokratnu upotrebu. A biblioteke mnogo manje koštaju. Biblioteke i čitaonice u inostranstvu su kongresna zdanja. A biblioteka na Filološkom fakultetu deluje skučeno i sumorno. Mora li to tako? Trebalo bi to da bude briga države. Na najvišem nivou. Počev od Ministarstva kulture.

Neka mi oprosti Dositej što ću ga prepraviti i reći: „Biblioteke, braćo, biblioteke, a ne zvona i praporce.”

Postoji i drugi problem. Usled depopulacije, demografskog pražnjenja zemlje, mnoge škole se zatvaraju. Koliko li u njima propada knjiga koje su neki entuzijasti u nekim drugim vremenima sakupljali? Mislim da nam ništa manje štete na kulturnom planu nisu naneli ratovi koliko mi ovakvim odnosom prema sebi samima.

Miroje Vuković,
književnik Podgorica