Deca izgubljenog grada

Klizavim pločnikom, na blagoj uzbrdici iznad Gimnazije u Prištini, oprezno hoda Mileva Kovačević. Ona je jedna od nekoliko Srba koji su juče kroz saobraćajnu gužvu i po hladnoći došli do Crkve Svetog Nikole, na slavu i susret s drugima. U njene nesigurne korake stale su desetine hiljada ljudi koji su pre sukoba ovde proslavljali najvećeg zaštitnika putnika i moreplovaca.

„Lepo mi je kad vidim ovoliko ljudi”, kaže Mileva i dugo gleda u lica svojih sugrađana. Zimski Sveti Nikola je gradska slava Prištine, a hram je posvećen prazniku prenosa moštiju Svetog Nikolaja iz grada Mire u Bari, koji se obeležava 22. maja. U ta dva dana oživi Priština.

„Kažite ljudima da dođu, govorite im neka obiđu svetinje, crkvu u kojoj su se krstili, venčali”, poručuje u besedi otac Staniša Arsić na liturgiji koju je služio sa sveštenikom Zoranom Gođevcem. Malo kasnije, za slavskim stolom govori kako sveštenici žive sami pa im „teško pada” susret sa više od deset ljudi: „Uželimo se, pa ne puštamo – udavimo ljude kad nam dođu za slavu”. Na kraju, svi koji dođu u neku ruku su deca ovog grada. Čuvaju ili stvaraju slike o njemu i njegovom značaju.

Hram Svetog Nikole bio je previše mali za građane Prištine, pa je pored Univerzitetske biblioteke sagrađena velika i lepa Crkva Hrista Spasa. U protekle 23 godine ona je predmet neprestanih napada i osporavanja. Ista sudbina pogodila je i ovu malu sirotinjsku crkvu prištinskih Srba, koja je od 1833. godine sabirala ikone, knjige i čuveni ikonostas, rad majstora iz Debra. Sve je nestalo 17. marta 2004. godine.

Nemanja Jovanović je kao dvadesetogodišnjak napustio svoj dom, ali mu se, radeći u različitim misijama, uvek vraćao, zna svaki detalj i, čini se, za njega ništa nije promenjeno. Slike koje nosi izgledaju žive i sačuvane. „Pozivaju me novinari da govorim i kažu: ’Ti si stari Prištevac’. Ne mogu da verujem. Nisam valjda ostario”. Pored sedi njegova ćerka Jana, upija svaku reč i mazi se.

Priština je posle rata u najvećoj meri bila grad zatočenih staraca, koji su ovu crkvu videli kao svoj spas i utehu. U hramu su mogli da se prepoznaju jer su se svaki put okretali kada bi se otvorila vrata. Plašili su se otvaranja vrata i izgubili naviku da im neko dolazi. Sada se većina njih upokojila.

Ilija Trajković sa suprugom Blagunom doneo je kolač. Do 17. marta 2004. i potpunog uništenja ovog hrama bio je crkvenjak i trudio se, kako je govorio, „da se pred Svetim Nikolom kandilo nikad ne ugasi”. Živi u Lapljem Selu i, pored porodične nevolje, nije zaboravio svoj hram i grad.

Obeležavanju hramovne slave prisustvovali su gradonačelnica Gračanice dr Ljiljana Šubarić i predsednik Privremenog organa grada Prištine Novak Živić.

Slava je protekla bez incidenata. Obezbeđivala je Kosovska policija, čiji pripadnici čuvaju ovaj hram.