Duga istorija rasizma i podela

6. GFF
El Guna, Egipat – Sudanskom scenaristi i reditelju Muhamedu Kordofaniju pošlo je za rukom nešto što nikom od njegovih zemljaka nije – da njegovo debitantsko ostvarenje „Zbogom, Julija” uđe u zvaničnu selekciju ovogodišnjeg Kanskog festivala kao prvi film iz Sudana koji se ovde ikada pojavio.

Od nagrade u kanskom programu „Izvestan pogled” pa sve do egipatske premijere na 6. GFF u El Guni, Kordofani je proputovao sa „Zbogom, Julija” po uglednim međunarodnim filmskim festivalima, dočekan i uvek ispraćen gromkim aplauzima i pohvalnim rečima kritičara i publike koji su njegovo delo dobro razumeli kao emotivnu priču o rasizmu, religijskoj netrpeljivosti i mnogim podelama između Sudanaca koji žive u dve sukobima rastavljene zemlje. U Kordofanijevoj priči „Zbogom, Julija” kontrasti u Sudanu su očigledni na mnogim nivoima. Junakinja Mona (Ejman Jusif) jeste arapska muslimanska pevačica iz severnosudanske više srednje klase, dok je drugi glavni lik Julija (Siran Riak, bivši model), hrišćanka, poreklom iz siromašne zajednice u Južnom Sudanu čiji su koreni u centralnoj Africi. Složen odnos između dve žene naglašava mnoge podele u sudanskom društvu, a  pozadinu priče čine tenzije između naroda Severnog i Južnog Sudana, počevši od 2005. do referenduma o nezavisnosti Južnog Sudana 2011. godine. Suočeni s tekućim sudanskim ratom, tema filma još jače odjekuje kod gledaoca. Kordofanijeve ideje o podelama su samo naglašene onim što on naziva „građanskim ratom, koji će se, ako se nastavi, pretvoriti u veliki etnički sukob”.

Zanimljivo je da je Muhamed Kordofani samouki filmski stvaralac. Po obrazovanju i po profesiji kojom se bavi i od koje živi kao azilant u Bahreinu je avio-inženjer, ali mu filmska režija nije nepoznanica jer se bavio snimanjem muzičkih videa i kratkih filmova. Za „Politiku” je rekao i da bi voleo „da se rastući kinematografski pokret u Sudanu pretvori u potpuno razvijenu industriju u kojoj će ljudi imati stabilne poslove i doprineti rastu ove umetničke forme. Imamo toliko priča da ispričamo...”.

Kako je nastajala ova priča i kada ste je započeli?

Pisanje scenarija je bio složen proces, koji je kulminirao četvorogodišnjim radom na deset verzija. Dok sam pisao trudio sam se da razumem sve podignute zidove koji razdvajaju ljude u mojoj domovini i da pokušam da bacim svetlo i na onaj nehumani deo njihovog karaktera. To je duga istorija rasizma i podela, počevši od britanskog kolonijalizma, preko mnogih političkih ugnjetavanja koja su usledila. Tik pred snimanje počeli su i protesti, pa smo morali da obustavimo proizvodnju filma iz bezbedonosnih razloga.

Vi ste u jednom trenutku morali i da pobegnete iz Sudana?

Cela ekipa je otišla 13. aprila iz Kartuma u Bejrut da radimo na filmu, planirajući da se vratimo nakon nekoliko dana, a onda je 15. april sve promenio. Počeo je rat, tako da je cela  ekipa pobegla iz Sudana za nekoliko dana, ponevši sa sobom opremu. Od tada se krećem između gradova: Bahrein, Dubai, Kairo, Malme, Kan, Džeda i u ovoj fazi nema stabilnosti niti duševnog mira za mene. Želim da se vratim kući u Kartum što je pre moguće. Razmišljam čak i o mogućnosti povratka pre prekida neprijateljstava.

„Zbogom, Julija” je i film o potrebi lične transformacije?

Da, to je film o transformaciji nekoga ko shvati da je nesvesno bio rasista i želi da prevaziđe rasizam. Transformacija nekoga ko se pridržavao društvenih normi i tradicije i ko sada, malo oslobođenog i otvorenog uma, počinje da dovodi u pitanje tradiciju institucionalnog rasizma koji smo nasledili, ali i drugih stvari poput ugnjetavanja koje žene trpe u našem društvu.

Da li su zato glavni junaci vaše priče žene i ženska perspektiva događaja u Sudanu?

Zaista ne znam tačno kada sam i zašto sam odlučio da tako bude. Ali, najuticajniji ljudi u mom životu su bile žene, počevši od moje mame. I pošto je priča zasnovana na transformaciji, znao sam da želim da budem na strani potlačenih, pa sam mislio da je bolje da je ispričam priču iz perspektive žena. Obe žene u ovoj priči trpe ugnjetavanje. Mona trpi društveno ugnjetavanje, a Julija sistematski rasizam. I jedna i druga pokušavaju da prevaziđu svoje društvene norme i tradicije. Zapravo vidim sebe u oba lika.

Oba lika pokušavaju da promene stvari, ali u drugim slučajevima podržavaju muškarce koji nameću njihovo ugnjetavanje, ps su i neka vrsta saučesnika?

Ne znam da li su saučesnici u smislu da su svesne da je ono što rade pogrešno. One samo prihvataju sve što dolazi od njihovih predaka. A kada to ne dovodite u pitanje, postajete ono što jeste. Kada Julija pita Monu zašto se ne iseli iz kuće i ode od supruga koji joj brani da bude ono što jeste, Mona kaže da ne može jer su oni to nasledili. Ona kaže da je suprug podseća na njenog oca i da cela kuća ima miris njenog oca. Ono što zaista pokušavam da dovedem u pitanje jeste da li moramo da zadržimo sve što potiče od naših predaka ili možemo da izaberemo šta ćemo naslediti i šta ćemo pustiti da ode. Rasizam je deo našeg nasleđa. Dolazi iz istorije ropstva u Sudanu.

Je li ovaj vaš film i poruka ljubavi prema južnjacima?

Jeste, ovaj film je i poruka ljubavi. Otkako smo objavili poster filma koji prikazuje Monu kako se odmara u Julijinom krilu, dobijao sam poruke i mejlove od ljudi sa severa koji govore o tome kako im nedostaju prijatelji sa juga, kako su imali poseban odnos s njima i kako zaista žele da se stvari vrate na staro.

U vašem filmu vidimo i sasvim drugačije slike od onih koje gledamo u vestima?

Kada uključite vesti iz Sudana, sve što vidite su zapaljeni automobili i dim koji dolazi iz zgrada i to zapravo utiče na vas kao gledaoca, ali ako biste izbliza pogledali u jednu od tih kuća videli biste da tamo ima normalnih ljudi koji samo pokušavaju da žive svoje živote, ljude koji pate na isti način kao i vi, koji imaju iste probleme sa porodicom i susedstvom i zapravo samo pokušavaju da budu bolji. Tada bi spoljni svet možda mogao da nas bolje razume ili bolje saoseća sa onim što se dešava.