Izmešani delovi slagalice

„Bezuslovno, ima mudrih ćutanja koja vrede više nego i najmudrije reči. Nikad čovek ne može da kaže onoliko mudrosti koliko može da prećuti ludosti, čak i gluposti” (Jovan Dučić)

U poslednje tri decenije došlo je do sunovrata pravih vrednosti, onečovečenje čoveka i urušavanja samog temelja srpskog društva. Širokoproklamovani i, nažalost, širokoprihvaćeni višedecenijski odabir je nametnuto i brižno negovano neznanje. Neznanje koja otvara vrata strahu, strah neminovno rađa mržnju, a mržnja na kraju vodi ka nasilju – verbalnom, fizičkom, psihičkom, političkom, digitalnom. Paralelno sa ovim događanjima, u toku je još jedan razarajući proces – normalizacije nenormalnog. Pritom, ne mislim samo na rijalite programe ili skupštinske debate, već na nešto mnogo opasnije sa dalekosežnim posledicama po naše društvo – nepoštovanje Ustava Republike Srbije.

Naime, član 111 Ustava donosi jasan i razuman stav: „Predsednik republike izražava državno jedinstvo Republike Srbije.” U narednom članu iznete su nadležnosti predsednika, manje suštinske, a više protokolarne, neke su stručno (profesionalno) neutemeljene (npr. komanduje Vojskom), ali, u svakom slučaju, neupitne su i, na kraju krajeva, ozakonjene su. Međutim, problem vidim u činjenici da je predsednik republike koji personifikuje državu, tokom predizborne kampanje, izlazio sa političkim stavovima koji su bili navijački, pristrasni, isključivi, pa i netačni.

Politika nije samo pitanje moći i dominacije već iskreni napor i borba za javno dobro i ravnopravnost svih građana. Prihvatam žar političke retorike, ali predsednik republike ne sme sebi da dozvoli svrstavanje, tokom izbornog procesa, uz jednu partiju (čitaj SNS), ma koliko ona bila brojnija i njemu draža, a protiv drugih grupa građana ili partija. Pri tome, zaboravio je jednu istinu saopštenu još u 19. veku od strane norveškog dramskog pisca Henrika Ibzena: „Najveći neprijatelj istine i slobode u društvu je kompaktna većina.” Navodim samo neke njegove poruke : „Idemo na izbore sedamnaestog da ih pobedimo. Da ih počistimo. Da ih počistimo jače i ubedljivije nego ikad.” Ili: „Biti neutralan i ne biti uz (svoj) SNS je zločin prema Srbiji.” Neprimereno je i neistinito iznošenje stavova o opozicionim partijama: „predstavljaju tajkunsku listu”, „nažalost, ovu listu čini sve nasilnik do nasilnika i to dokazani nasilnici”, „oni nemaju vrednosne stavove”, „ja znam da će izgubiti izbore, zato što ništa nisu ponudili građanima”, „jer program nemaju, ceo program i planovi im se svode samo na mržnju i viku, dreku i ništa drugo...”

Umesto da iskoristi fundamentalnu energiju moći, znanja, značaja i političkog uticaja kao umiritelj, pomiritelj, promoter empatije i tolerancije, graditelj pravog sistema vrednosti, da se poštujemo i kada se razlikujemo, krivomisleći predsednik republike dodatno pojačava (proklete) deobe kao usud života našeg naroda – „mi i vi”, a između nas nepremostivi jaz. Zašto tako lako zaboravljamo misao velikog Slobodana Jovanovića: „Dobro je samo ono jedinstvo koje ne isključuje raznovrsnost.”

Ulje na vatru dodatno je dolio predsednik Republike Srpske Milorad Dodik, ničim izazvan i prozvan, dajući punu podršku predsedniku Vučiću koji se nije nalazio kao kandidat ni na jednoj izbornoj listi: „Republika Srpska je masovno uz Aleksandra Vučića i daje mu punu podršku na predstojećim izborima.” Činjenica je da nekada ćutanjem pomažemo sebi i bližnjima, pogotovo ako je ćutanje iskreno i dobronamerno, sa ciljem da nekog sačuvamo od nas samih.

Koliko ima neistine u rečima predsednika Republike Srbije da opozicija „nema program”, govori činjenica da smo nedavno izašli sa celom knjigom o suštinskim promenama u zdravstvenom sistemu Srbije. Verujte mi na reč, u knjizi nema ni „mržnje” ni „dreke”, ali ima na desetine konkretnih predloga, ideja i mogućih rešenja za mnogobrojne i višeznačne probleme.

A podsećam, pisanje je samo fotografisanje svojih misli i ideja, dok su knjige, između ostalog, najbolji antidot protiv zaborava. Jedan naš aforističar lucidno je primetio i objasnio jedan endemski fenomen: „Srbi su jedan od najstarijih naroda, zato brzo i lako zaboravljamo.”

Šta ne treba da zaboravimo u našoj, geografski prelepoj, Srbiji?

Neosporno je da su posle 2012. godine učinjeni značajni koraci u poboljšanju zdravstvene infrastrukture, kupovini savremene opreme i tehnologije, na uvođenju integrisanog zdravstvenog informacionog sistema. Primetno je da su potrošena ogromna finansijska sredstva, povremeno bez stručnog pokrića, najčešće iz kredita i netransparentno. Međutim, ne treba zaboraviti da su neki problemi ostali netaknuti ili, čak, uvećani: loša kadrovska politika, brojne greške u organizaciji i rukovođenju, nadmoć kurative nad preventivom, ozakonjena korupcija, gubitak poverenja pacijenata u zdravstvene radnike, visoka smrtnost kod bolesnika sa malignitetom, potcenjivačko vrednovanje rada itd.

Ne treba zaboraviti, ma koliko sećanje bilo selektivno, da su aktuelni vlastodršci bili na vlasti i tokom devedesetih godina prošlog veka. Priča o istorijskim greškama iz tog perioda, čije posledice i danas trpimo, zahtevala bi u vremenu preispitivanja i svođenja računa, obimnu i analitičku knjigu. Za sada, za sve koji su bili na vlasti (računam i na one od 2000. do 2012. godine) ili su sada na vlasti, postavljam samo jedno od brojnih mogućih pitanja:

Kako objašnjavaju činjenicu da su Srbija i Češka 1990. godine, sa približnim brojem stanovnika, imali gotovo identičan bruto društveni proizvod (40,4 naspram 40,7 milijardi US dolara), a da je 2021. godine razlika bila nerazumno velika na našu štetu (63,08 naspram 281 milijardu US dolara). Kako nam je „nestalo” skoro 220 milijardi US dolara na godišnjem nivou? Da li postoji nečija odgovornost ili smo svi mi nedužni koji trenutno živimo u „zlatnom dobu”?

Redovni profesor Medicinskog fakulteta u penziji i predsednik Odbora za zdravlje „Srbija centar” (SRCE)

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista