Olovne godine u Maroku

Kako je moguće da se ljudi koje su poznavali, ljudi s kojima su pili i plesali i jeli, ljudi kojima su se divili, kako je moguće da su tamo, u tom prizoru sa Divljeg zapada, pod udarima vetra, spremni da prime metke iz desetine pušaka poređanih sučelice njima? Matilda plače još jače. Ovog puta plače zbog supruga osuđenika koje ovo možda gledaju i gotovo provrišti kada pomisli na decu čije očeve prikazuju na televiziji... Amin odmahuje glavom, misli: „Ovo nije moguće”. Uskoro će se pojaviti Džon Vejn ili Indijanci na konjima i s perjem u kosi, i početi da zabacju laso. Oni će shvatiti da je sve to samo film, da nije pravo, da se dešava negde drugde, da se nikada nije odigralo. Ali ne, to nije Veliki kanjon i Džon Vejn neće doći. Čuju uzvik: „Nišani, pali!” i deset vodova ispaljuje salvu... Matilda jeca. „Zašto nam ovo prikazuju? Te ljude poznajemo”. Amin stiska pesnice tako snažno da su mu zglobovi pobeleli. Grubo je posmatra. „Šta ti možeš da shvatiš u svemu ovome? Nemaš ti pojma šta je vlast.”

Ovaj odlomak iz romana „Gledajte kako plešemo” Lejle Slimani upečatljivo govori o jednom periodu istorije u Maroku. Reč je o godinama posle dekolonizacije, o novoj buržoaziji koja napreduje i veruje u bolje sutra, ali i o zločinima što su počinjeni tokom tih tzv. olovnih godina. Ova porodična i politička drama generacije žena i  muškaraca koji traže svoje mesto pod suncem u brutalnosti svojstvenoj postkolonijalnom periodu, nedavno je objavljena i kod nas (izdavačka kuća Booka)  u prevodu Olje Petronić.

U središtu priče je porodica Belhadž koja pripada novoj buržoaziji: Marokanac Amin uspešno vodi imanje i privlači mnoge žene, a njegova supruga Matilda, rodom iz Alzasa, cenjena je u zajednici ali je privatno nesrećna. Njihova deca, kćerka Ajša i sin Selim, traže svoje ja u godinama posle dekolonizacije. Šezdesetih godina prošlog veka, kada je omladina bila buntovna, Ajša posle poznanstva sa mladim Mehdijem, koji zbog svojih revolucionarnih ideja nosi nadimak Karl Marks, oseća krivicu što joj je otac imućan.

„U ovoj zemlji više ne postoji intelektualni život. Sve je patuljasto, ograničeno, razočaravajuće”, kaže Mehdi. Ajšin brat, plavokosi Selim koji ne liči na Marokanca, rešava svoje dileme na drugi način – pridružuje se hipicima iz Evrope koji su se ulogorili u jednom delu Maroka i gubi mu se trag... Ima tu još zanimljivih likova čiji indeks autorka uredno daje na početku romana kako bi oni koji se upletu u zamršene porodične odnose, mogli da se podsete ko je ko.

„Gledajte kako plešemo” je drugi deo trilogije u kojoj se Lejla Slimani oslanja na uzbudljivu priču svoje porodice (prvi je „Zemlja drugih” objavljen 2020). Kao što je i sama rekla, ova knjiga je nastala pre svega zahvaljujući dragocenim svedočanstvima ljudi koji su doživeli taj period istorije Maroka ili su je proučavali. Ova književnica, novinarka i zagovornica ženskih i ljudskih prava, rođena je u Rabatu, otac joj je Marokanac, a majka francusko-alžirskog porekla. Nakon srednje škole stigla je u Pariz, gde je diplomirala na pariskom Institutu za političke studije. Okušala se kao glumica, ali od 2008. okrenula se pisanju, najpre novinarstvu a zatim književnosti.

Zablistala je na književnom nebu u Francuskoj romanom „Uspavaj me” za koji je dobila Gonkurovu nagradu 2016. godine, i koji je preveden na više od trideset jezika, između ostalih i na srpski ( izdavač Booka, prevod Vladimir D. Janković). To je njen drugi roman (prvi „U vrtu ljudoždera” takođe je objavljen kod nas) u kome iza šokantne radnje, gde dadilja ubija decu o kojoj se revnosno starala, Lejla Slimani razvija snažnu psihološku priču o  socijalnim razlikama, postavljajući pitanje koliko društvo pomaže zaposlenim majkama i koliko se danas „preopterećenost” poslom smatra kriterijumom uspešnosti.

– Pošto živimo u društvu u kome je najvažnije kakvu sliku o sebi ostavljamo, onda svi nastojimo da se lepo odevamo, da idemo u dobre škole, da imamo lepa imena i da imamo mnogo, što više aktivnosti. Što ste više opterećeni obavezama na poslu, to ste na višem nivou društvene lestvice – rekla je tada u inetrvjuu za „Politiku”.

Objavila je i nekoliko knjiga eseja, između ostalih i „Seks i laži”  (2017) – ispovesti žena s kojima je razgovarala dok je bila na književnoj turneji po Maroku (takođe objavljena i kod nas – izsavač Klio, prevod Ljiljana Mirković).

Kao borac za ženska i ljudska prava, Lejla Slimani je govoreći o ovoj temi u pomenutom intervjuu za naš list naglasila:

– U Maroku postoji granica između javnog i privatnog. U privatnom životu, iza zatvorenih vrata, ljudi mogu da rade šta žele. Ali u javnoj je sferi telo žene pod prismotrom. Odnosi van braka su zabranjeni. Pitanje nevinosti je i dalje centralno. I generalno gledano, vrši se veliki pritisak na ljude, pogotovo na žene, zbog čega one spontano počnu da lažu, jer su jednostavno primorane na to. Ne govore šta rade i s kim izlaze kako bi se zaštitile i od zakona i od glasina.

Ipak, smatra da je status žena u Maroku mnogo napredovao poslednje decenije i u zakonu i u svakodnevnom životu. Priznaje da danas, kada je u Maroku, nema strah da nosi suknju na ulici, da uđe sama u taksi ili da puši tokom ramazana, ali i da  uticaj konzervativnog islama čini da su svi zabrinuti zbog onih pitanja koja su još ostala nerešena.