Idvor čuva novi krst krajputaš

Idvor – Običaj podizanja krsta krajputaša zadržao se u mnogim zajednicama, a i danas je dobar primer vere i jedinstva seljana. I sama gradnja krsta povezivala je ljude, činila ih bližim i davala im osećaj bezbednosti. To se i najbolje vidi u živom običaju okupljanja oko krsta za seosku slavu. Tako su i meštani Idvora „crveno slovo”, tek minulu slavu Sveti Nikola, obeležili litijom do izlaza iz sela u pravcu ka sedištu opštine Kovačica. Tu je upravo postavljen novi krst krajputaš. Pop ga je osveštao, a oni su se i na ovaj način duhovno pripremili za najveći hrišćanski praznik – Božić.

Sve do 1736. godine selo Idvor nalazilo se na lokaciji danas poznatoj kao Staro selo, pola kilometra severnije od današnjeg naselja i na to vreme, ali i položaj prve seoske crkve podseća upravo spomen-obeležje, zidani krst. Stajao je doskora na istom mestu stari krst od drveta, ali izložen vetrometini teško je oštećen, te je sada zamenjen novim. Na postojeći postament postavljen je krst visok preko dva metara, od tikovine, što kako za „Politiku” napominje ovdašnji paroh Saša Čatlajić, ima posebnu simboliku.

„On podseća na predanje da je Hrist raspet upravo na krstu napravljenom od tikovog drveta. To drvo je izuzetno dugovečno, otporno na spoljne uticaje, ne upija vodu i ne truli, pa može da potraje i do 500 godina. U multinacionalnoj Vojvodini, svaka zajednica ima svoj krst. Oni se po izgledu razlikuju, ali im je zajedničko da pokazuju koje je većinske veroispovesti stanovništvo tog mesta. Obično se uzdižu na ulazu ili izlazu iz naselja, a veruje se i da štite meštane i putnike od svega lošeg. Zato je običaj, kada se pored takvog krsta prolazi, da se čovek prekrsti, što je znak da je bog sa njim”, priča paroh idvorski Saša Čatlajić.

Idvorci su imali želju da svoj stari krst krajputaš zamene. U tom naumu je pomogao jedan od njih, koji o svom delu ne želi da govori. Nekolicina zaposlenih u njegovoj privatnoj firmi, prihvatila se posla izrade i postavljanja krsta. Tako je nova idvorska svetinja dobila i metalna ojačanja, raspeće u duborezu, namesto prethodno oslikanog krsta. Sada jedan od najstarijih biblijskih prikaza „spasenje kroz Hristovu žrtvu”, sada čuva ovo južnobanatsko selo. Krst je visok blizu pet metara i postavljen je uz blagoslov pravoslavne parohije ovdašnjeg hrama Blagovesti Presvete Bogorodice.

Širom Vojvodine krstovi u selima, na raskrsnicama i kraj puteva, javljaju se u dva oblika, kao raspeće i kao klasičan krst, pa iako im se upotreba menjala, značenje je ostalo isto – za hrišćane je on simbol vaskrsenja i pobede duha nad materijom. Nekada su na Badnje jutro, raspeća bila i mesta polaska seljana u seču badnjaka, a kraj njih su se oni palili i kolo razvijalo. Kao stara religijsko-društvena praksa, običaj podizanja krsta uvršten je u Nacionalni registar nematerijalnog kulturnog nasleđa Srbije.