Školske klupe iza rešetaka

Obilić – Osnovna škola "Branko Radičević", u centru Obilića, nekada je brojala 750 đaka, a sada ima jedva dvadesetak srpske, romske i bošnjačke dece. Na prozorima su čvrste rešetke, a doskora je i ulaz u dvorište bio opasan bodljikavom žicom. U septembru je skinuta, jer se, navodno, bezbednosna situacija popravila. Ali, rešetke su ostale, kao u nekakvom kazamatu, usred Obilića, u kome jedva da je ostalo pedesetak srpskih duša (od nekadašnjih 9.000) i svi su nastanjeni u dve zgrade iz JU programa i u nekadašnjem Školskom centru. Ispred su danonoćno na straži po dva slovačka vojnika iz sastava Kfora, koji motre i na školu.

U rano oktobarsko jutro stižemo u OŠ "Branko Radičević". Nema graje, sve je tiho kao da u školi nema đaka. Stižemo baš kada je resko školsko zvono označilo početak drugog časa. Inače, nastava traje od pola sedam izjutra do podneva. Direktorka Radmila Premović upravo se sprema da krene put Gračanice, koja je, pored severnog dela Kosovske Mitrovice, jedino veće srpsko naselje u koje putuju hrabri Srbi iz Obilića. Kancelarija direktorke je hladna, kaže nam da kalorifer ne pali, jer je toliko bučan, kao da tenk kroz kancelariju prolazi.

– U osam razreda sada imamo 20 učenika. Đačkim autobusima ih prevoze i odvoze iz škole. Prati ih vozilo Kosovske policije. Iako do škole nema ni 200 koraka, ni mi zaposleni, a kamoli deca, ne smemo da dolazimo sami. Ja živim u zgradi koja je odmah pored škole, pa se ponekad osmelim pa pretrčim tih desetak koraka – kaže Radmila, direktorka škole u kojoj đaci ne izlaze tokom odmora u dvorište, a svikli su da na srpskom tiho pričaju, baš kao i svi njihovi poslednjih osam godina u Obiliću. Od pola sedam izjutra, do kada prvi đak kroči u školu opasanu rešetkama, do tačno u podne, ni jednog srpskog deteta nema napolju.

Govori direktorka da ih u poslednje dve godine Albanci previše ne uznemiravaju, mada su pre tri nedelje polomljena prozorska stakla u onom delu škole koji gleda ka ulici. Jedini kompjuter koji imaju u školi smešten je u njenoj kancelariji. Letos su provalnici upali i odneli ono što je valjalo, pri tom "očerupavši" kompjuter koji, i dok je bio čitav, nije mnogo vredeo. Maštaju da dobiju novi računar, na kojem bi se deca upoznala sa osnovama informatike.

Ulazimo u jednu od učionica. Grejanje je na kvarcnu peć – kad ima struje. U ćošku dotrajala peć "bubnjara", oko nje u gajbi lepo poslagana drva. U klupama, učenici tri razreda – prvog, drugog i četvrtog. Ukupno sedam đaka. Traje čas likovnog. Deca crtaju kuće, sunce, visoko plavo nebo. Elvir Beriša, Andrijana Beriša, prezimenjaci Maslar, Fljorija i Alma Omerović, koja iz susednog albanskog sela Mazgita svakodnevno dolazi u Obilić. Dovoze je roditelji, sa strahom, jer ona je jedino bošnjačko dete čiji su se roditelji osmelili da je daju u srpsku školu. Najglasniji je Petar Otašević. Sav radostan, kako nas je video na vratima, viknuo je: "Obradovaće se mama kada me bude videla u novinama!" Bistrog pogleda i rečit, kaže da je znao "da ćemo nešto da pišemo, jer nam je video svesku u rukama". Došao je iz Obrenovca, sa roditeljima, a tamo je završio prvi razred škole kod učiteljice Vesne Ješić, koju reče da obavezno spomenemo.

– Tahir danas nije došao u školu. On putuje, a verovatno jutros nije imao prevoz. Živi u Plemetini. Ima 16 godina – rafalno referiše Petar. Učiteljica Jovana Šekarić dodaje da je Tahir iz bezbednosnih razloga kasnije pošao u školu, ali je ovim mališanima on glavni i najbolji drug.

– Na času fizičkog, Tahir izuva patike, da ih ne bi pocepao, jer ima samo taj jedan par – kaže učiteljica Šekarić, diplomac učiteljskog fakulteta, koja sa roditeljima živi u Obiliću. Uskoro zvono oglasi kraj časa, pa kurirka Taiba Beriša đacima donosi doručak. Profesori ovoj deci svakog jutra od svog novca kupuju po četvrt hleba, salamu, paštetu ili eurokrem.

Svojevremeno su jedne beogradske novine ovoj deci dodelile plaketu za hrabrost. I zaslužili su je. Ovi đaci od 2004. ne znaju za rekreativnu nastavu, ne idu na ekskurzije. Ni jedno dete minulog leta nije bilo na moru. Roditelji im uglavnom žive od socijalne pomoći. Najveći broj Srba, koji su iz Obilića proterani tokom martovske provale nasilja 2004. godine, utočište je našao na severu pokrajine i u selima centralnog Kosova. Manji broj njih se vratio kada je počela školska godina, pa na insistiranje roditelja škola je ponovo počela da radi.

Napuštamo OŠ "Branko Radičević" dok u dvorištu nekada zajedničke škole košarku igraju samo albanski dečaci iz susedne, novosagrađene škole, čije jarke boje fasade privlače pogled. Odlazimo put Kosovske Mitrovice, ne progovarajući ni reč, jer je u Obiliću već osam godina opasno prozboriti na srpskom.