Nasilje kao sredstvo političke borbe

U rubrici Među nama 14. novembra objavljen je tekst gospodina Lj. Koraća, pod naslovom „Partizani su borbom stekli legitimitet”, kojim se komentariše moj tekst objavljen 7. novembra.

Nije mi jasno da li autor stvarno smatra da se o pokretima đenerala Dragoljuba Mihailovića i partizana pod vođstvom KPJ može raspravljati jedino govoreći samo o navodnim zločinima četnika, a da se zločini partizanskog pokreta ne pominju. Ovakvu postavku imali smo nepunih 80 godina i sada opet autor žestoko optužuje četnički pokret pominjući pojedinačne zločine, koji su navodno učinjeni.

Ako pokušamo da razmislimo zašto je zvaničnoj komunističkoj propagandi bilo potrebno da decenijama na sve moguće načine osuđuje „zločinački” četnički pokret, mogli bismo da pretpostavimo da su oni na taj način prikrivali nešto mnogo veće i gore. Prikrivali su zločine koje su počinili za vreme i nakon završetka Drugog svetskog rata. Nije tajna da su komunisti u svom programu pre, a i decenijama posle rata, predviđali nasilje kao jedini mogući način dolaska na vlast. Nisu predviđali izbore kao način osvajanja vlasti i nisu predviđali gubitak vlasti putem izbora. Često se moglo čuti od funkcionera Komunističke partije da oni nisu na vlast došli izborima i da sa nje neće otići bez sile. Na tu silu bili su veoma ponosni i to je najvažniji razlog zbog kojeg nije bila moguća trajna saradnja između navedena dva pokreta u toku rata.

Da li gospodin Korać smatra da partizani nisu činili zločine ili da ne bi trebalo govoriti o tim zločinima? Da li mu je poznato da je Vlada Republike Srbije nakon 2000. godine formirala komisiju koja je imenom i prezimenom utvrdila preko 60.000 žrtava komunističkog terora? Ova komisija je nakon izvesnog vremena prestala s radom bez bilo kakvog obrazloženja i nije završila posao. Da li smatra da su ovo zločini koje treba istraživati ili, ne daj bože, da je ove zločine trebalo počiniti u ime nekakvog boljeg sutra? Sve ovo ne možemo znati jer se autor drži proverene matrice, po kojoj se ne govori o zločinima komunista.

Čim su partizani „oslobodili” Beograd, u toku oktobra 1944, ubili su 144 viđenih intelektualaca i mislim da je navedeni podatak tada objavljen u listu „Politika”. Ovim činom komunisti su odmah pokazali da cilj njihove borbe nije bilo oslobađanje zemlje od okupatora, nego isključivo rušenje postojeće parlamentarne monarhije i stvaranje države po modelu njihove ideologije. Želeo bih da saznam podatke o tome koliko su partizani ubili nemačkih vojnika do trenutka kad su u Srbiju ušle sovjetske trupe. Ovo bi bilo neophodno da bi se sagledao obim borbe partizana protiv okupatora.

Zaključak gospodina Koraća o tome da su partizani borbom stekli legitimitet, dok su ga četnici izgubili, krajnje je proizvoljan i ne može se prihvatiti. Da je država koja je uspostavljena nakon Drugog svetskog rata održala izbore, kako je bilo dogovoreno, da je stvorena pravna država, mogli bi govoriti o legitimitetu i legalnosti partizanskog pokreta. Međutim, pošto je stvorena jednopartijska diktatura i pošto je tek formirana država činila masovne zločine, o legitimitetu i legalnosti partizanskog pokreta se ne može govoriti. Da je tada stvorena pravna država, mi bismo imali istinske istoričare, koji bi odgovorili na ranije postavljena pitanja i ne bismo sada morali da vodimo ovakve diskusije. Naši istoričari nakon rata su radili onoliko koliko su im dozvoljavali, tako da je priča o reviziji istorije prilično neozbiljna, jer smo mi, nažalost, učili lažnu istoriju. Naša istorija su bili „partizanski filmovi” i oni su u dobrom delu formirali našu istorijsku svest. Sama činjenica o verovatno nekoliko hiljada takvih filmova dovoljno govori o tome za šta su oni poslužili.

U dopisu gospodina Koraća prvi put sam imao čast da pročitam zaključak našeg čoveka o tome da su rat u Bosni i Hercegovini suštinski izazvale šubare i kokarde. Da li je moguće da nakon krvavog rata u BiH i nakon stalnih problema koji postoje u toj državi, neki naš čovek izjavi da muslimanima nisu smetali ni Srbi, ni komunisti, nego „ćetnici”? Da li su general Ratko Mladić i ostali oficiri predratne JNA, „ćetnici” i da li muslimani i dalje imaju problem s „ćetnicima”, a ne sa Srbima

Što se tiče mlađanog kralja, kako ga zove autor, i njegove želje da se za vreme rata oženi, prilično je uvredljivo da se sada, nakon toliko godina od rata i tragične sudbine kralja, neka pristalica diktature proleterijata bavi ovim pitanjem na ovakav način. Trebalo bi da autor razmisli šta je u vreme navodne borbe protiv okupatora činio njihov vođa i kako je menjao žene, i to u znatno starijem dobu.

Pokušao bih da posavetujem gospodina Koraća da uloži napor da ovu našu tragičnu istoriju sagleda u celosti i da ne bude toliko ostrašćen. Nasilje kao sredstvo političke borbe na ove prostore su doneli komunisti i u toku rata i nakon rata dosledno ga primenili. Posledice nasilja i danas osećamo.

Vladimir Slijepčević,
Beograd