Muzika me je naučila da maštam

Muzičar Nikola Vranjković sa prijateljima iz benda svira sutra peti put u MTS dvorani u Beogradu. Karte su rasprodate 20 dana pre koncerta.

„To je za mene velika obaveza, da se na najbolji način odužim ljudima koji 30 godina prate moj rad, a to mogu jedino odličnim koncertom sa svojom grupom. Dosad nam je polazilo za rukom…”, kaže Vranjković.

Ljudi koji prate njegov dugogodišnji rad znaju da je on od 1991. do 2013. vodio beogradski alternativni rok bend „Block out”. Ljudi znaju i da je Vranjković odličan gitarista, kompozitor, muzički producent, pesnik…

O muzici, prvoj gitari, vodi, Beogradu..., Nikola Vranjković govori u intervjuu za „Politiku”.

Znam ljude koji vole sami da idu na vaše koncerte. Uspevate u tome da ih muzikom odvedete na neko drugo mesto. Oni su fizički tu, mirno sede u sali, gledaju vas i slušaju, ali mislima su ko zna gde... Gde se vi nalazite u toku nastupa i o čemu razmišljate?

Znam i ja mnoge ljude koji sami dolaze. Neki su shvatili da im to najviše prija. Iskren da budem, ne razmišljam o tome kako se oni osećaju, jer kada bih razmišljao verovatno bi ti koncerti prerasli u neki automatizam i izgubili bi na iskrenosti, a to je možda i najveći adut našeg benda.

Ja se nalazim na raznim mestima u toku koncerta. Kad slabo čujem bubanj nalazim se bliže bubnjaru i sve mi smeta i nerviram se dok se ne namestim. Kad mi sevaju blicevi u oči nalazim se jedino u sali u kojoj sviram jer mi okolnosti ne dozvoljavaju da odlutam. Skoro sam na jednom festivalu pomislio da bi najiskrenije bilo da zabodem gitaru u zvučnik, bacim pedalu koja mi se stalno isključivala u publiku i siđem sa bine.

Kad se sve poklopi onda i ja mogu da odlutam u pesmu koju trenutno sviramo. To je najlepši osećaj, zaista kao da nisi tu, kao da neko drugi svira i sve se odvija savršeno. Nekad je tako, a nekad onako...

 „Sav sazdan od blata, s lica još mi curi, ja između dva sata, jedan kasni, drugi žuri...”, reči su pesme „Dve reči” koju ste napisali. Vešti ste sa rečima i svirate nekoliko instrumenata, ali vladate gitarom. Da li se sećate prve gitare i koje ste pesme svirali na njoj?

To je bila akustična gitara mog oca. Bila je u kući otkad znam za sebe. Prvo sam naučio da sviram na jednoj žici pesmu „Mali cvet” i mislim „Crnog leptira”.

Koji je vaš prvi autorski rad?

Prve autorske nastupe imao sam sa drugovima u osnovnoj školi. Imali smo pank grupu i dva koncerta u holu škole na opšte zgražavanje učitelja, ali je ćale pevača Vlade bio pandur i bio je prisutan na oba koncerta pa nisu smeli da nas prekidaju. Svirali smo i svoje pesme. Ne sećam se nijedne. Možda je tako i bolje...

Čemu vas je naučila muzika?

Muzika me je naučila da maštam i omogućila mi je da sve ljude sa kojima se družim, bilo da su dvadeset godina stariji ili mlađi, posmatram kao da su moji vršnjaci.

Voda je dominantan motiv vašeg stvaralaštva. Delove albuma „Veronautika”, po mom mišljenju vaše najbolje ploče, snimali ste na čamcima na Tisi i Dunavu. Zašto vas voda fascinira?

Taj album je najviše sniman u Krčedinu, a dobar deo editinga smo zaista radili na čamcu, gde god je bio dovoljan rad na laptopu i slušalicama. To je predivno iskustvo. Nadam se da će se ponoviti. Ne znam da li me voda fascinira. U stvari, ne znam ni šta tačno osećam, jer ne mogu da zamislim svoj život bez reke, mora, čamaca i brodova. Kada bi me nešto prisilno odvojilo od toga možda bih počeo bolje da razumem šta sam izgubio. A to je u suštini toliko prosto i prirodno. Zbog obaveza provodim relativno malo vremena na vodi, ako se uporedim sa nekim ljudima sa kojima se družim. I zavidim im. Čini mi se da je ceo život jeste borba za vreme koje ću provesti na vodi.

Rođeni ste u Beogradu, ali ste otišli. Poslom ste vezani za ovaj grad, ali čini se da se trudite da kad god ne morate – ne budete u Beogradu. Zašto ste napustili svoj grad?

Veliki broj mojih pesama je u vezi sa Beogradom direktno ili makar kroz jednu strofu. Još od pesme „Leto na Adi” devedeset i neke, pa do danas do „Teorije zabave”. To je moj grad. Ne može čovek da ima dva svoja grada, ali može da ode iz svog grada. Nisam daleko i tu sam kad god treba da budem....

Šta je to što tera druge ljude da masovno dolaze u Beograd, u gužvu kojoj nema kraja...

Druge ljude u Beograd tera to što se u Srbiji skoro sve svelo na Beograd. Od doktora do noćnog života. Od zaposlenja u struci do bilo kakvih kulturnih i društvenih dešavanja. Mnogim mladim ljudima Beograd je samo usputna stanica za odlazak dalje u svet jer u manjim sredinama ne mogu da nađu posao bez pristajanja na gubitak ličnog dostojanstva.

Živim u Zrenjaninu. Svake godine dođe neko iz Beograda da nam obeća vodu. Ej čoveče! Vodu obećava! I ništa. Pola Banata nema pijaću vodu.

Posao kojim se bavim omogućava mi da ne živim u Beogradu, inače bih morao da trpim svu tu gužvu i bahate vozače skupih automobila koji prolaze na crveno svetlo, ponekad malo zgaze pešake i ako nisu dobre volje izviču se na policajca koji im se uljudno izvini. Nadam se da će se uskoro pojaviti neka tajna organizacija koja će noću razbijati beton i saditi drveće po Beogradu. Od trećeg maja ove godine kad krenem za  Beograd ili samo pomislim na njega, prva slika koja mi se stvori u glavi je „Ribnikar”. Zagrlim svoje dete jako i tako pokušavam da potisnem bol u duši, srcu i stomaku.