Kako da se radujem ulasku Srbije u EU

Isplivalo je na površinu ono što je bilo samo realna mogućnost: da je kolektivni Zapad uvalio Ukrajinu u nepotrebni sukob s Rusijom. Ko može bilo šta zameriti Rusiji na njenim uslovima povodom slučaja „Ukrajina”? Umesto da pomognu da do požara ne dođe, zapadnjaci su kao pravi piromani požar podsticali. Hoće li se neko na Zapadu zacrveneti zbog toga? Neće. Možda poneki intelektualac, i to je sve. Kolektivni Zapad: SAD i Evropska unija. Gde smo tu mi?

Nema izgleda da SAD suštinski promene stav prema Srbima. Ne možemo se pozivati na bolje odnose iz ranijih perioda, na akcije spasavanja njihovih pilota u Drugom svetskom ratu, kao ni na doprinos Tesle i Pupina. Mislim da je njima muka od spominjanja akcije „Halijard”. A doprinos Tesle i Pupina zasenili su politički i interesni lobiji podmazani novcem Albanaca, stečenim ponajviše od trgovine narkoticima.

Evropska unija: Nemačka, Velika Britanija, Francuska. Veoma brzo se videlo da je EU ono što Nemačka želi da bude.

Britanci to nisu mogli da podnesu, i ovca Doli se brzo povukla, tešeći se da ima dovoljno trave i na Britanskim ostrvima, a tek u bivšem im kraljevstvu. I da je engleska trava najbolja.

Ali tek što su ozakonili taj svoj beg, počeli su nas da ubeđuju da nam je mesto samo u EU. Takav postupak je u najmanju ruku nepristojan.

Francuska. Shvatili su oni možda i prvi da je i za njih biti u EU značilo poštovati prednost Nemačke, njen neprikosnoveni položaj najravnopravnije članice EU. Da bi održali sopstvenu iluziju o svom značaju, nisu propustili nijednu američku agresiju izvedenu iz bahatosti i svojih interesa: Irak, Libija, Srbija... Ne, ne treba rušiti Spomenik zahvalnosti Francuskoj na Kalemegdanu. Samo pored postojećeg natpisa postaviti ploču s tekstom: „Voleli smo Francusku onako kako smo mislili da je ona volela nas.”

I ništa više. I ne voditi tamo francuske predsednike pri mogućim budućim dolascima u Beograd. I ne spominjati Francusku kad se govori o prijateljskim državama. Mada kažu da to među državama i ne postoji. Sve je prekrio goli interes. A mi bismo kao gest prijateljstva shvatili samo njihovo odustajanje od uključenja u bombardovanje Srbije i kasnije ekspresno priznanje Kosova kao samostalne države. Samo to, nisu morali nijednu reč da izuste u našu odbranu.

Nemačka. Dosledna, verna sebi. Čim je pao Berlinski zid, jurnuli su na Srbe kao da je dan pre toga bio i Vidovdan 1914. i 27. mart 1941. Taj germanski duh video je među nama samo robove. I rat Austrije s Turskom krajem 17. veka nije bio rat za oslobođenje Slovena od turskog ropstva, već rat za srpske teritorije i Srbe kao njima potčinjene. Taj rat je i pokrenuo veliki talas seoba Srba na sever, jer se i tako neorganizovan narod u ratu stavio na stranu Austrije, posle čijeg poraza je zavladao opravdan strah od turske odmazde. Srbi koji su prešli Dunav našli su se na prostoru koji je kontrolisala Austrija. Dobili su ulogu graničara, opet na prvoj liniji prema Turcima. A kad je u Austrougarskoj krenuo talas dodele povelja o proglašenju slobodnim kraljevskim gradovima, Srbima (pravoslavcima) i Jevrejima je tim poveljama zabranjeno naseljavanje u gradove. I nisu imali politička prava. Dugo je trajala ta borba od obespravljenosti do kakvih-takvih prava. Taj period je na podmukli način stvorio uslove za ubrzano pokatoličavanje pravoslavnog stanovništva.

A onda je došao Drugi svetski rat. Sto ubijenih Srba za jednog ubijenog Nemca. Takvu su oni „kursnu listu” uspostavili. Pod okriljem nemačke okupacije desio se i genocid nad Srbima u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini, koja je tada bila u sastavu NDH. Hrvati su suviše revnosno odigrali svoju ulogu „predziđa katoličanstva”. Onako kako to rade inferiorni i poslušni kad nadređeni zatraži. Taj genocid utopio se u bistrom žuboru bratstva i jedinstva. A kad je taj žubor presahnuo tokom poslednje decenije prošlog milenijuma, ukazale su se konture genocidnog zla od pre pola veka, koje je trebalo zamaskirati, a zatim postepeno poslati u zaborav. Za tu rabotu izabran je krajnje drzak metod: proglašenje važne poluge tog genocidnog mehanizma za sveca. Koja šteta, jer su dobri odnosi Srba i Hrvata ključ za stabilnost Balkana. Za šta su u masama postojali uslovi. Znam to, jer sam doba velikih previranja i nestabilnosti, doba maspoka, od 1967. do 1972. proveo u Rijeci kao student.

I gde smo po tom pitanju sada? Na Zapadu Bog odavno nije prisutan ni kao podstanar. Ali da je u ovo vreme na papskom tronu u Vatikanu bilo ko iz zapadne Evrope, ona poluga genocidnog mehanizma već bi bila zvanično proglašena svecem.

I neka mi neko kaže kako da se bez zazora radujem ulasku Srbije u Evropsku uniju.

Cvijetin Mihajlović,
Subotica