Nisam baš lak da mogu da me slome

Sve naše snove možemo ostvariti ako imamo dovoljno hrabrosti da ih jurimo. Nijedan čovek ne može opstati ukoliko nema jasan cilj i težnju ka najboljim ostvarenjima. Jer, kada izgubite cilj obično gubite i svaku novu ambiciju. Dragan Stojković je bio blagosloven kao fudbaler, uspevajući da u igri dosegne neslućene visine. Blagosloven je danas i kao uspešan trener, selektor. Za „Maradonu sa istoka” kako ga je davno prozvao čuveni francuski industrijalac Bernard Tapi, tvorac fudbalskog čuda iz Marselja, mnogi kažu da je bio jedan od najboljih majstora fudbala na ovim prostorima. Drugi kažu da je u igračkoj karijeri mogao i više da postigne. Ipak, Dragan Stojković sa svim svojim manama, kao i svaki običan čovek, ali i ogromnim fudbalskim autoritetom koji zasigurno uživa u svetu fudbala, trebalo bi da bude zadovoljan svime onim što je do sada postigao. Piksi, koji je svojim fudbalskim majstorstvom umeo da razgali fudbalsku publiku danas se posvetio novom sportskom zadatku. Taj proces povratka u društvo najboljih nije nimalo lak niti jednostavan, ali Piksi iz dana u dan uživa u novim fudbalskim kreacijama. Piksi se posvetio talentovanoj generaciji fudbalera i iza sebe ima dva velika takmičenja na koje je poveo „orlove”. U Kataru je Srbija mogla i više i bolje, ali sreća nam nije bile previše naklonjena. Pred našom nacionalnom selekcijom je sledeći novi izazov – evropsko prvenstvo u Nemačkoj za koje se svi nadamo da će nas bar za korak približiti probranom fudbalskom društvu.

U fudbalu ste bili gotovo sve. I predsednik saveza i predsednik Crvene zvezde. Danas ste trener nacionalnog tima. Šta je po vama teže u fudbalu – biti na klupi ili u fotelji?

Postoji odluka koju sam doneo još na početku svog selektorskog mandata, a to je da stalno pokušavam da se pridržavam jednog važnog načela – da se u svakoj situaciji izdignem iznad malih stvari težeći velikim ostvarenjima. U modernom fudbalu teško je i jedno i drugo. Svaka funkcija nosi i veliku odgovornost. Jer, odluke koje donosite u datom trenutku mogu da budu dobre i manje dobre. Meni lično veće je zadovoljstvo biti na klupi nego u fotelji, jer tu imaš veću slobodu, iako je pritisak sličan. Generalno, sedeći na klupi dobijaš tu mogućnost da sam kreiraš , da bogomdani dar iskažeš i na terenu sa igračima.

Imali ste čast, nadam se i privilegiju, da su vas trenirali mnogi velikani domaćeg a i svetskog fudbala. Čiji fudbalski rukopis najviše cenite?

Metodologija rada u fudbalu se poslednjih godina puno promenila. Sve je otišlo mnogo dalje i na viši nivo. Važna je i brzina donošenja odluka. Sama igra na terenu je jedan segment a priprema za tu igru drugi , mnogo složeniji proces. Izgovorena reč ima težinu. Uostalom tako sam i vaspitavan – da pokazujem poštovanje prema protivniku i svakome ko radi svoj posao. Tako su me podizali moji roditelji Dobri i Desa. Trudim se da budem dobar primer u svakom pogledu. Jednostavno, morate da verujete u te ideje. Ivica Osim je bio pravi gospodin u fudbalu. Ali, taj moderan fudbal koji se meni posebno svideo video sam kod Arsena Vengera. Ta njegova metodologija treninga... Bio mi je trener dve godine u Nagoji gde smo zajedno osvojili mnoge trofeje. On kao najbolji trener, a ja kao najbolji fudbaler. Puno smo razgovarali o tim stvarima. Po njemu, najvažnije u fudbalu je da imate dobru komunikaciju sa predsednikom i direktorom. Ta komunikacija i ta podrška su veoma bitne. Ako imate nekog ko stalno radi protiv vas, onda je svaki posao besmislen. Drugi uslov je da ako imate mogućnost da birate igrače za neku vašu fudbalsku filozofiju, onda birajte one koji razumeju fudbal. Kada mu jednom kažete da vas odmah razume. Takvih je danas sve manje i mnogo su skuplji. I ono što je važno – da se uživa u fudbalu.

Kako gledate na današnji fudbal?

Meni je tehnika uvek bila na prvom mestu, u smislu veštine baratanja loptom. Snaga je uvek bila važna, fizička pripremljenost i taktična obučenost takođe. Ali nikada ne smete da se oslanjate na jednog pojedinca. Dobro je da ga imate u ekipi, ali bez timskog uspeha nema rezultata. U fudbalu inteligencija pravi opasnu razliku. Možete da pobedite nekoga, ali da biste igrali u kontinuitetu, fudbalska inteligencija mora biti na prvom mestu. Vengereovo razmišljanje mi se svidelo. Daleko od toga da pokušavam da ga kopiram, pošto svaki trener ima svoje ideje. Fudbal je danas postao ozbiljan biznis. Na svakom koraku vidimo strahovitu zainteresovanost navijača, pune stadione, trideset.četrdeset kamera koje snimaju utakmicu. Praktično, danas je sve dostupno jer kamere nude poseban užitak. Praktično sve dobijate na tacni.

Posle Crvene zvezde odlučili ste se za Olimpik iz Marselja, iako ste imali i ponudu Milana. Zašto?

U novembru 1989. godine veliki Bernard Tapi je došao u Beograd privatnim avionom. Sećam se da me je legendarni generalni sekretar Crvene zvezde Vladimir Cvetković pozvao telefonom i rekao da se lepo obučem i što pre dođem do kluba. Cvele mi je tada saopštio da je izgleda došao Tapi kako bi me ubedio da obučem dres Olimpika. Popularnom Cveletu je tu vest o dolasku Tapija saopštio naš portir Ljuba, koji je u tom trenutku bio na vratima. Tog popodneva Ljuba, koji je voleo da popije koju čašicu više, pozvao je Cveleta sa portirnice rekavši mu da je na vratima neki Tapi. U prvih mah, Cvetković mu nije poverovao, rekavši mu da je ponovo pijan. Međutim, kada mu je dodao slušalicu, uverio se da je Ljuba pričao istinu. Vrlo brzo došao sam u klub, došao je i Dragan Džajić. Tapi im je zatim predočio svoj plan: „Došao sam u Beograd po Maradonu sa Istoka. Piksi mi je potreban da budem prvak Evrope.” To je u tom trenutku bio najveći transfer u svetu fudbala. Praktično  sklopljen je predugovor, da bi samo sat kasnije stigao poziv iz Milana, od Galijanija i Brajde.

Šta se posle toga dešavalo?

Prvo su me pitali da li sam stvarno potpisao za Marselj. Kažem im da ništa nisam potpisao. A onda sam kasnije saznao da je Tapi, čim je završio posao u klubu rekao da je gotovo, da sigurno stižem u Olimpik! Ta informacija se kao virus brzo proširila do Italije. Berluskoni koji je tada bio velika konkurencija Tapiju, pokušao je na sve načine da otkupi taj ugovor, ali Bernar nije želeo ni da čuje za to. I danas smatram da odlazak u Francusku nije bila greška, jer Olimpik je bio tim koji je bio spreman da bude prvak Evrope.

Ipak, u fudbalskoj karijeri najveće počasti ste doživeli u Japanu?
Obično to tako biva, tamo gde se najmanje nadate uvek se prijatno iznenadite. Moj odlazak u Japan bio je pun pogodak. Istina je da nisam želeo da igram u Olimpiku koji je tada ispao u drugu ligu, praktično svi igrači su napustili klub, jednostavno, nisam više video sebe u tom klubu. Ubrzo, dobijam ponudu iz Japana, a jedino što znam o svom novom klubu jeste da tamo igra Gari Lineker. U Nagoji ostajem punih sedam godina. Mnogo sam ponosan na taj period. Japan je moja druga kuća. Biti u Nagoji toliko cenjen i poštovan, postati prijatelj sa vlasnicima „Tojote”, ocem i sinom, to je izuzetna čast. I sva ta priznanja, titula japanskog parlamenta, spomenici, ulice koji nose moje ime. Sve to je zasluga minulog rada.

Jedan ste od retkih trenera iz sveta fudbala koji je nastupao čak za tri države?

Takva nam je sudbina, svih nas na ovom podneblju, gde se  svakih pedeset-sto godina dešavaju tektonske promene. Na sve te periode, i kada sam nosio dres SFRS i SRJ i danas, kada sam selektor Srbije, izuzetno sam ponosan.

Na kraju smo godine, kako ocenjujete ovu sezonu gde se naš fudbal ponovo vratio u probrano društvo?
FSS i reprezentacija su napravili istorijski podvig. Posle 24 godine smo deo evropske elite. Za mene lično, a verujem i većinu drugih, ovo je istorijski uspeh, iako će biti i  drugačijih mišljenja. Većina igrača koji danas sa ponosom nose dres Srbije tada nije bila ni rođena. Iz tog razloga ova generacija je ispisala istoriju. Srce mi je puno. Uspeli smo da Srbiju vratimo na evropsku mapu, to je velika stvar. Nikada nisam sebe stavljao u prvi plan, čvrsto sam na zemlji. Obradovali smo naš narod. Ispada da je ove godine samo A reprezentacija jedina svetla tačka u našem fudbalu, zajedno sa omladincima Partizana, koji će na proleće igrati Ligu šampiona.

Ugovor sa FSS vam ističe 31. decembra?

Generalno on ističe ali tehnički se automatski produžava do poslednjeg dana EP, a posle toga ćemo videti.

U ovdašnjoj fudbalskoj polemici dosta se komentarisao vaš odnos sa predsednikom Saveza Draganom Džajićem?

S obzirom na to da sam dugo radio u inostranstvu tačno je da nismo imali komunikaciju. Ali, moram da priznam da otkako smo se sreli u Staroj Pazovi od prvog dana mi odlično funkcionišemo. Znate, ako slušate kafanske priče, pošto živimo u moru dezinformacija ili poluistina, onda ima i onih koji će u pojedine glasine lako poverovati. A istina je da imamo odličan odnos, da gajimo poštovanje jedan prema drugome i da smo svi zajedno na velikom zadatku – da vratimo veru u naš fudbal.

Kakav odnos imate sa Zvezdanom Terzićem?

Trenutno nemamo nikakvu komunikaciju. Postoji jedan razlog zbog kojeg nismo u dobrim odnosima, iako me zaista to uopšte ne tangira. Od samog početka mog mandata u FSS, kada sam došao za selektora Srbije, ispoljilo se nerazumevanje. Njemu je plasirana priča da sam ja oterao njegovog sina koji je u to vreme radio u našoj fudbalskoj organizaciji. Istina je da ga Dragan Stojković nije zaposlio, i istina je da ga Dragan Stojković nije oterao iz saveza! Terziću je plasirano da se Piksi za sve pita u savezu. To, naravno, nije bilo tačno. Tu dolazi do prekida naše dalje komunikacije, iako je do tada sve bilo odlično između nas dvojice. Zapravo, nemam potrebu da se bilo kome pravdam ili ma šta da objašnjavam. Ako ga interesuje objasniću mu. Jednostavno, pokušavam da ignorišem negativne strelice, a  ostvareni rezultati pokazuju, da nisam baš tako lak da mogu da me slome.

Da li je tačno da Vas je predsednik države Aleksandar Vučić pozvao da dođete u FSS i spasite naš fudbal?

Tačno je! Taj poziv je i prelomio da preuzmem reprezentaciju. Predsednik, koji voli a i razume se u fudbal drži se svakog dogovora. Boli, ali istina je da mi danas u reprezentaciji nemamo navijače, već imamo narod koji prati i voli svoju reprezentaciju. Zvezda i Partizan imaju navijače, a reprezentaciju gledaju svi.

Kakav rezultat možemo da očekujemo u Nemačkoj?

Ne živi se od obećanja. Meni kao selektoru je najvažnije da svi igrači budu spremni i zdravi, da nam se ne ponovi Katar, kao kada pred utakmicu sa Brazilom nisam znao koga ću da stavim u tim. Prioritet je da odemo što dalje, iako je i ovo veliki uspeh za Srbiju. Nikome neću dati da nipodaštava ovaj rezultat. Daćemo sve da prođemo grupu. Treba biti pozitivan, najlakše je biti negativan. Velika većina i te kako podržava svoju reprezentaciju i voli što donosimo rezultate i što će se himna, zastava i grb visoko vijoriti u Nemačkoj. To je poklon našem narodu.