Hrabra Randa spasila Saleta Sarajliju

Pre polaska u grad „Bratske ljubavi" snabdeo sam se novčanicama od jednog dolara. Sve vreme gledam levo-desno ne bih li spazio nekog „normalnog” da pitam za Salka, za školu gde on čisti krug, za napuštenu katoličku crkvu, il' za bilo šta od pomoći.

Kad bih se zaustavio prvo bih tutnuo dolar-dva u ruku pa tek onda pitao. Vrtim se u krug više od sata, niko od  pomoći. Noć je počela da pada a ja da gubim nadu. I taman kad sam razmišljao da se okrenem nazad, jedan stariji „bro" reče:

- Ja ne znam, al znam ko zna.

- Govori, rekoh i pogledah ga pravo u oči.

Predstavi se ali mu ime nisam razumio zbog lokalnog akcenta.

- Moj policajac je u smeni. On zna sve i svakoga u severnoj Filadelfiji. Tu je godinama i radi za obe strane. Dvadeset dolara, da ili ne"?

Mislim se, dobri Salko je vredniji od tih dva'est pišljivih dolara.

- Važi, rekoh.

- Daj pare i čekaj tu.

Nema ga dugo. Je.. dva'est dolara, nisu ni prvi ni poslednji koje sam poklonio, rekoh u sebi. U tom trenu on se pojavi.

- Znam gde je, reče mi i pokaza rukom pravac.

- Daleko je, treba nam više od pola sata do tamo. Živi sa jednom našom u napuštenoj garaži, negde oko Šeste ulice i Allegheny avenije. Još dvadeset dolara za mene, pa da krećemo. Oćeš, nećeš"?

Dadoh mu bez reči i krenusmo. On napred, ja pozadi, a nakon stotinjak metara, skrenu on udesno:

- Ovuda je prečica, reče i nastavi sporim korakom.

Kilav neki, mlađi od mene, a ide k'o prebijen konj. Posle nekoliko raskrsnica prolazimo kroz ulice preplavljene smećem bez osvetljenja. Zvrje prazne kuće, a napušteni kerovi rove po hrpama za otpadaka hrane. Na razbacanim gomilama ima svega i svačega, praznih konzervi, polomljenog nameštaja, iznošene garderobe, jajastih lopti, dečijih igrački, seksi magazina.

Nastavljamo istim tempom, on napred ja pozadi. Ispod jednog nadvožnjaka slike kao iz filmova strave i užasa. Desetine izmrcvarenih narkomana, kost i koža, tresu se i previjaju od bolova. Verovatno zbog nedostatka narkotika. Ima ih svih godina i boja. Tu, na kamari, su svi isti i ravnopravni. Na licima im izgubljeni i beživotni pogledi.

Neki sa usporenim pokretima bore se da ostanu na nogama. Ne reaguju na prolaznike. A ima ih i koji glasno zapomažu. Svuda okolo razbacani špricevi, razne pilule, tablete, bočice. Čuje se „nigger", „fuck”, „shit”, „kiss my ass”, „mother fucker”, „asshole”.

„Dobro došao u Ameriku”, poželi mi vodič.

Požurujem ga svakih pet minuta, bojim se da me ne uhvati mrak u povratku ako ne nađemo Saleta. Onda sam nagrabusio. On me usput me savetuje, kako da se ponašam u slučaju da nas „njegovi” zaustave:

„Nikog ne gledaj u oči. I ne govori svoje pravo ime. Ličiš na Rusa. Ovde ih ne vole. Neki bi sve dali da te sretnu samog u mraku. Ako bude gusto ja ću te zagrliti.” Prepoznaju ga, ali ih on uvek preduhitri da se prvi javi.

„Onaj tamo sa velikom glavom je devet godina proveo u zatvoru, sa mnom dve i po. Dva puta je skakao sa trećeg sprata da beži, al' bez sreće. Vidiš onog sa crnim naočalima i štapom za hodanje. Ne taj, ne taj”, pokazuje mi očima krišom.

„Sa njim sam prodavao kokain dok me nije prodao. Štap mu služi da bude manje sumnjiv drotovima. Vidi bolje nego ti i ja zajedno. Ovde policajca zovu pig.

Nastavljamo a on priča k'o navijen, ne staje. Najviše o sebi, životu na ulici, djeci kojoj ne zna ni imena čestito. Ne prekidam ga jer znam da nema nikoga i da mu treba neko da ga sluša i da mu se izjada. Što rekli u našoj Bosni da „izduši”. Stalno ga požurujem, al' ne vredi. Odužilo se, više od sata koračamo, sa malim prekidima. Prošli smo pored ulica: Spring Garden, Girard, Thompson, Master, Diamond, Sasguenehunna, Leigh, Germantown... 

- Kad će to, pitam ga po ko zna koji put?

- Još malo, odgovara.

Hvata me strah da me ne vodi u nepoznato. Svašta mi se mota po glavi. Deluje kao da su mu „sve na broju”, al' d'e mu vjeruj. Negde između Šeste ulice i Allegheny avenije uhvati me za ruku: 

- Stigli smo, i pokaza kažiprstom. U onoj garaži živi tvoj prijatelj sa našom.

Prostorija dva sa dva, bez prozora. Zidovi isprljani. Mrak je, ne vidim šta piše. Krov od neke crne folije. Umesto brave vire dva parčeta žice. Na sve strane smeće. Ima svega i svačega. Gledam okolo, da bih video opušak ili nešto što bi odalo Saleta. Tamanio je riblje konzerve svaki dan dok smo radili zajedno, ali ne viđeh nijednu praznu. Nema ni opušaka od cigara.

Sale, Salko, počeh ja da dozivam. Vičem iz sveg glasa, a sve gledam da me drugi ne čuju. Ništa, niko se ne odaziva, javlja. Glas mi odzvanja okolo, pojaviše se komšije na vratima. Sumnjiv sam im. Hvata me strah.

Moj vodič sjedi nezainteresovano, ne obraćajući pažnju ni na koga. Hrabri me: „Viči, viči. Tu je, mora biti unutra. Glasnije, glasnije”.

U tom trenutku se začu: „Ko je taj ajvan”?

Srce mi zaigra, kad čuh naš jezik. To je njegov je glas.

- Ja sam, tvoj zemo. Zar ne vidiš konju jedan, prodrah se što sam jače mogao, više se ne obazirajući hoće li me ko čuti.

- Ko te zvao ajvanu, nastavi on?

Kad vidjeh senku malog račvastog, kao da je bure jahao, to posto bih siguran da je to Salko. Iza njega se pojavi žena, za glavu veća i duplo šira od njega. Ajd' što ih Bog dade, al' što ih spoji, govorila je baba Simka kad bi videla dvoje nakarada zajedno.

- Manjeg čoveka a veće budale u životu nisam video, dobaci moj vodič. 

- Marš u p.... m......”, odbrusih mu na našem, i zamanuh rukom iz lakta, a on se trže, ne razumi me, ali ukapira da je nešto zgrešio. Usta i ispruži ruku: „Još deset dolara, pa ja idem”. Dadoh mu. Oni ih gurnu u zadnji džep i poželi mi sreću: „God bless you”. Okrenu se još jednom i dobaci: „Nikome ni reč o meni, i nesta u mraku.

Za to vreme Sale se „omekša”, priđe i zagrli me. A onda poče da plače. Kad to viđe njegova prijateljica, pođe prema meni sa stisnutom šakom. Sale je uhvati za ruku i nešto joj promrlja na uvo, pa je predstavi imenom.

„I love you honey”, odgovori Randa. „I love you honey too”, ne osta dužan on. Sedosmo na improvizovane stolice od „Wawa” polupocepanih i ukradenih korpi.

Salko ost'o isti. Ništa se nije promenio. Na njemu isti ponos, pogled se malo “zamutio”, al' dobrota izvire iz svake riječi. Kad priča „medi”, kao da te miluje rečima poput starih i dobrih ljudi iz mog kraja u Posavini.

Randa poče svoj monolog:

„Ja sam osmo dete koje je majka odgajila, a ni sama ne zna koliko ih je izgubila na porođaju. Umrla je pre tridesete, od nepoznate bolesti. Oca nikada nisam upoznala. Imam petoro starije braće, i svi su u zatvoru. Dve sestre ne viđam godinama. Radim od svoje jedanaeste.

Nigde me nisu zadržali duže od trideset dana. Jednom sam izdržala devet meseci u kuhinji brze hrane, Mekdonalds. I kad sam se poradovala da će mi produžiti na godinu dana i uplatiti zdravstveno osiguranje prvi put u životu, otpustili su me bez reči. Otada sam na ulici. Svaki dan i noć.

„I love you honey”, prekide na trenutak, dobaci Salki i nastavi još brže da priča.

„I love you honey”, ne osta' dužan ni on.

Na njenom telu od sto pedest kila nema više mesta za novu tetovažu. Tu su imena američkih bluz zvezda, boraca za prava crnaca, predsednika Obame, Opre, Serene Vilijams, kućnih ljubimaca, ljubavnika...

Poviše grudi, okruglih k'o sremske lubenice, piše „sex lives matter”. Na pozadini, iznad prerasle zadnjice - „push it hard baby”.

- Jesi l' dotak'o dno, pitam Salku?

- Nisam, al' znam jednog koji je dotakao. Eno ga rahmetli, na mezarju u Barama.

- Kako ste se upoznali?

- Vraćajući se kasno na biciklu kući sa posla, okretao sam pedala ko lud jer su počele da zavijaju sirene“, poče Salko da priča, uvuče dim cigare do dna pa nastavi:

„Začuh iznenada glas, u pomoć, u pomoć. Izgubljen sam. Zakočih sa obe patike po asfaltu, pošto mi kočnice tradicionalno nisu radile. Posle pet-šest metara drljanja, nekako se zaustavih.

Jedan mladi čovek izbezumljenog pogleda stajao je sa jednom rukom u džepu. Poče on sa afričkim naglaskom da mi objašnjava u ovo doba nema prevoza. Ne znam u kom pravcu da idem. Jedva sam ga razumeo. Iako ni sam nisam bio siguran gde da ide predložih da mu orijentir bude najviša zgrada.

U deliću sekunde „izbezumljeni” Afrikanac izvuče pištolj i prisloni mi na stomak: „Pare, sve što imaš il' si mrtav!

Ceo život mi prođe kroz glavu u trenu. Od prve zapamćene slike sa četiri godine, kad me tetka Mara bacala u vazduh, prvog dana u osnovnoj školi, učitelja Luke, odlaska u armiju...

Uspomene proleteše u magnovenju, mada je dodir pištolja na stomaku trajao k'o večnost. Pare ili si mrtav, ponovi on?

- Brate, mi smo isti „shit”. Ti iz Afrike, a ja iz druge najsiromašnije zemlje u Evropi. Nemam puno, uzmi sve.

Dadoh mu polu pocepani kožni novčanik. Jednim pokretom prstiju, zahvati malo dolara što se našlo, dve plastične kartice na kojima je jedva bilo za sledeći mesec-dva života, nekoliko bezvrednih vizit karti i baci novčanik u stranu.

U tom trenutku iz mraka niotkuda kao da ju je Bog poslao pojavi se Randa. Zgrabi mu sve iz ruke i udari ga dlanom posred lica. On se okrenu malo oko sebe, zatetura i nesta bez reči.

Otada se ja i moja Randa ne odvajamo, delimo sve i dobro i zlo.

- A Emina, otemi se?

- Dolaze teška, zaj..... vremena. Mora da se ojača personel”, ne dade se on.

Zaustavlja me, kaže bezbednije ti je pred zoru dok „braća” spavaju. Dočekasmo svitanje uz našu šljivu, koju sam krio celu godinu dana od sebe za posebnog prijatelja, i poneku suzu.

Na povratku, nedaleko od Salkine šupe, zaustavi me čuvar reda i mira. I dok mi je vraćao ličnu kartu, dobaci: „Imam damu za tebe”.

Marko Smiljić