Strast za letenjem Ružice Sokić

Ružica Sokić (1934-2013) rođena je u Beogradu kao ćerka trgovca i suvlasnika lista  „Pravda“, Petra Sokića i majke Vukosave ćerke sveštenika iz Banjaluke. Još kao devojčica učestvovala je u dečijoj grupi Radio Beograda, a godine 1958. diplomirala je na Pozorišnoj akademiji u Beogradu.

Kraće vreme bila je članica Savremenog pozorišta da bi prešla u Atelje 212, gde je svojim ulogama otkrila i potvrdila svoj glumački talenat kao redovna glumica. Glumila je u oko 40 filmova. Za prvu ulogu u filmu „Gorki deo reke“ 1965. (Joce Živanovića) nagrađena je srebrnom arenom na festivalu u Puli. Najveći uspeh ostvarila je glavnom ulogom pevačice u filmu „Kad budem mrtav i beo“ Žike Pavlovića 1967.  i prostodušne  uličarke u filmu „Žuta“ (V. Tadeja) 1973. za koju je u Puli dobila „Zlatnu arenu“.

Zapažena je u sporednoj ulozi majke kojoj sin gine u borbi u „Užičkoj republici“ Žike Mitrovića 1974. za koju je takođe nagrađena  „Zlatnom arenom“.

Zapažena je i na televiziji u komadima Brane Crnčevića i Aleksandra Popovića u tv serijama „Ceo život za godinu dana“, Rađanje radnog naroda, „Zaveti“ „Samci“ i druge. Gotovo da nema nagrade koju nije dobila. Bila je zvezda tog vremena.

Godine 2010. objavila je sećanja „Strast za letenjem“ i tu knjigu mi je poklonila sa posvetom: Šarcu, mom „ratnom saputniku“ i bratu da me bolje upozna , s ljubavlju Ružica.

Godine 1977. Atelje 212 na cenu postavlja komad „Seljaci, radnici i prirodna inteligencija“ po scenariju Slobodana Stojanovića, Dejana Đurkovića i Laze Šećerovića u kome glavne uloge igrađu Ružica, Bata Stojković i Dragan Nikolić. Predstavu je režirao Branko Pleša, a ja sam mu asistent režije.

Radeći na predstavi, slobodno mogu reći da sam se sa Ružicom sprijateljio. Dogovaramo se da izađemo u „Klub klnjiževnika“. Došla  je sa Miljom Vujanović glumicom, astrologom , a bila je i magistar političkih nauka.

Postala je poznata kad je 1967. godine proglašena za najlepšu ženu Srbije. Slavu je stekla nastupanjem u filmu Želimira Žilnika „Rani radovi“ kad se za potrebu uloge skinula pred kamerama. Njen debi na filmu je bio zapažen i zbog glumačkih kvaliteta, te je za njega dobila nominaciju za Zlatnog medveda na Berlinaleu. Uspeh nije nastavila s obzirom da su je uglavnom angažovali za uloge seksi lepotica. Imala je veliki uspeh i kod publike i kod kritike. U to vreme bila je sa mnogim muškarcima.

Režiser Vuk Vučko oženio se Oliverom Petrović. Ubrzo su se rastali. Pojavila se Nikica Marinković mis Jugoslavije i prva pratilja „Mis sveta“. Brzo su se venčali i dobili sina Đorđa. Uskoro čaršijom pronela se priča da se Nikica razvodi od Vuka, a razlog je lepa Milja. Vuk beži od nje u Pariz. Milja putuje za njim da ga pronađe i vrati. Nije znala za adresu, a ni broj telefona. Na pešačkom prelazu sreće Vuka, ali on ne pristaje da joj se vrati i ona razočarana vraća se u Beograd.

Bog joj je dao talente, lepotu, ali nije imala sreće. Sudbina joj nije bila naklonjena. Godine 1999. Srbija je u ratu i ona kao poznati astrolog sa Milićem od Mačve u Generalštabu proriče generalima naklonost zvezda. Taj talenat za nju će biti tragičan. Tamo upoznaje svog ljubavnog partnera Obrada Zejaka koji u nastupu ljubomore na nju 8.5. 2000.  Ispaljuje metak od kojeg je do kraja života ostala paralizovana.

Te večeri u „Klubu“ Milja nam je pričala kako je popularnom glumcu Slobodanu Đuriću rekla: Pa ti više ne živiš. On je mislio da se ona šali. Na žalost, šala je bila zbilja. Ubrzo je život završio na najstrašniji način. U Zemunu je kolima sleteo u provaliju. I meni je gledala u dlan, a ja u to nisam verovao. Te večeri me je razuverila, kad mi je nešto rekla, a to se i obistinilo. Negde oko ponoći pojavljuju se Bora Todorović i Dragan Nikolić. Sutradan njih dvojica su nas u Ateljeu ogovarali misleći da smo u vezi.

Otac joj je bio levičar. Bio je šest meseci pre rata u zatvoru na Adi Ciganliji sa Veselinom Maslešom i Mošom Pijade. Majka joj je pričala da je Masleša kad je izašao iz zatvora doneo ceduljicu na kojoj je pisalo: Daj mu nekoliko odela i cipele.

Ružica je 1964 godine stala na ludi kamen – udala se. Kao čovek draga, puna šarma, duhovita, a uz to vrlo interesantna i vrlo prijatna od koje možeš da čuješ mnogo toga. Iako zvezda, ponašala se kao žena iz naroda. Ljude nije delila po nacionalnosti, po obrazovanju ili položaju. Najvažnije joj je bilo da je dobar čovek.

Nešto moram posebno da kažem o njoj. Bila je veliki ljubitelj kućnih ljubimaca, vezana za njih, pa je svog psa Čarlija sahranila i podigla mu spomenik.

Pozove me Ružica u njen stan u Molerovoj. Tamo zatičem njenu majku Vukosavu koja je bila tamo. Žali mi se kako je samoća najstrašnija stvar na svetu. Ružica me je ugostila kao moja rođena sestra koja se takođe zove Ružica.

Mene je smatrala za brata, što se može videti iz njene posvete u knjizi „Strast za letenjem“.

Pre desetak godina Ružica nas je napustila, a ubrzo i njen suprug Miroslav. Ostavila je mnoge uloge i replike koje su i danas aktuelne. Čovek kad  nekog ima tada nije svestan, tek kad ga izgubi sve mu postaje jasno, ali na žalost kasno.

Mislim da buduće generacije neće moći da veruju da je takav umetnik i čovek postojao.

Reditelj

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista