Pišem knjige i molim se

Jurij Bujda, jedan je od dobitnika najprestižnije književne nagrade Rusije – „Velika knjiga”, za svoj roman „Dar govora”, koja mu je nedavno dodeljena u Paškovom domu u Moskvi. Ovaj pisac je našoj čitalačkoj publici poznat po knjigama „Otrov i med” i „Modra krv”, objavljenim u izdanju Geopoetike, u prevodu Mirjane Grbić, kao i po pričama objavljivanim u časopisima i antologijama.

Na dodeli nagrade, Bujda je rekao da književne nagrade nimalo ne utiču na vrednost književnog dela, ali da „skreću pažnju na to da književnost postoji”. Nagradu „Velika knjiga” Bujda je jednom već dobio za roman „Lopov, špijun i ubica”, u kojem je priznao „da pisac špijunira i prisluškuje, krade tuđe osobine i reči, a zatim, da bi zaustavio lep trenutak, kako je govorio Gete, sve to stavlja na papir i ono što je živo ubija radi lepote”.

U noveli „Otrov i med”, koja nalikuje na detektivski roman, jedna od junakinja preuzima krivicu za zločin na sebe, kako bi otrov pretvorila u med, a krivicu preobrazila u ljubav. U ciklusu pripovedaka „Osorjinske hronike” u istom tomu, kroz generacije porodice Osorjin ispričana je „strašna istorija Rusije, ispisana krvlju i suzama”.

Razgovor sa piscem vodili smo zahvaljujući „Geopoetici” i prevoditeljki Mirjani Grbić.

Glas vaše proze dopire iz dubina, odvažno osvetljava senku u ljudskoj prirodi, vaše junake često privlači ono što će im doneti štetu. Zašto?

Odsustvo punoće života je verovatno osnovni, a možda i jedini problem koji istinski muči čoveka, a tim pre pisca. Neko traži rešenje tog problema u crkvi, u veri u Boga, neko u porodici, neko na društvenim mrežama, a neko čak i u ratu. Iskustvo govori da su u čoveku svetlost i tama neodvojivi, ali potrebno su ogromni napori da se prihvati ta zastrašujuća celovitost. Pisac, umetnik, kako mi se čini, nema pravo da olakšava sebi život, i tu nije reč o smelosti, već o elementarnom poštenju. Bez toga, čini mi se, nema prave književnosti.

Dok pišete o tome, da li ste dublje svesni svoje „senke”, onoga što ste opisali u spisateljskom pozivu, a što podseća na lopova ili ubicu?

Razume se. Ponekad mi se čini da i pišem jedino zato da ne bih gubio iz vida sopstvenu „tamnu prirodu”, tamu u sebi.

Modra krv je strašni sud umetnika nad samim sobom, kažete. Čemu vas je naučila ova duboka, gotovo religiozna svesnost?

Surovoj strogosti prema sebi. Treba pisati onako kako se mora, a to znači – ne žaliti sebe. Nešto vredno rađa se u potrazi za idealnim poretkom reči, i čitav put pisca je pokušaj približavanja idealu. Vremenom počneš da shvataš da je ideal nedostižan, ali težnja ka njemu je jedini ispravan put i jedino opravdanje života pisca, uostalom i čovekovog života uopšte.

Da li su upravo zbog poznavanja čovekovih granica i ljudi koji vole vlast –ljudi modre krvi, a budući da opisujete višestrukost ljudske prirode, da li vam je bliska i ta volja za moć u čoveku?

Znate, moj otac je govorio da Rus može daleko da dogura, ako ne bude na vreme zaustavljen. U suštini, Rus uistinu priznaje samo Sud božji, ali ako ga već priznaje, onda njegova volja postaje sinonim Velikog dela.

Zašto vas privlači pozorište, pa i glumac kao jedno protivrečno biće, koje igra mnoge uloge, ali ne može da prevari samog sebe?

Upravo zato što je glumac protivrečno biće. On je – raskrsnica svetova i njegova ljudska ništavnost uvek se preokreće u umetničku veličinu. Mada, naravno, ja tu idem u krajnosti.

Vaši ženski likovi imaju fatalnost junakinja Dostojevskog. Zbog čega vas je fascinirao život glumice Valentine Karavajeve, koja je vaša Ida Zmojro u romanu „Modra krv”?

Mnoge poznate žene iz sovjetskog perioda naše istorije zadesila su iskušenja o kojima Valentina Karavajeva nije ni sanjala: logori, smrt najbližih, neverovatna poniženja. Ali kad sam video biografski film o Karavajevoj „Ja sam – galeb” Georgija Paradžanova, kad sam video kako je ona iz godine u godinu igrala pred kamerom Čehova, Šekspira, Ibzena, znajući verovatno da niko nikada neće videti te njene amaterske snimke, osetio sam prisustvo onog velikog bezumlja koje zaslužuje da se radi njega žrtvuje život, i shvatio sam: ona je – moja. Istina, bilo je potrebno više od deset godina i sedam uništenih varijanti dok moja junakinja nije postala Galeb…

Da li se nad Rusijom i dalje nadvija Staljinov duh, koji se pojavljuje često u vašoj prozi, pa i u Idinom životu?

U 20. veku rusko društvo je doživelo mnogo teških trauma – revolucija, građanski rat, Drugi svetski rat, gulag, i reklo bi se da je svima jasno da o tim traumama treba govoriti i lečiti ih. Čini se kao da se naša književnost, naše društvo samo time i bave, ali se rezultat ipak ne može nazvati očiglednim. Mi neprestano idemo iz krajnosti u krajnost – ili nastojimo da sve opravdamo i zaboravimo, ili da sve ispljujemo i oskrnavimo. Nešto nije u redu u našoj kulturi, u kulturi našeg života, ako do ozdravljenja nikako ne dolazi. Pre ili kasnije to će postati problem kojeg svi moramo biti svesni i svi moramo da ga rešavamo. Staljin je ostavio suviše dubok trag u životu Rusije, da bi na njega moglo tek tako da se zaboravi. Ali ako je on pre dvadeset-trideset godina doživljavan kao oličenje apsolutnog zla, poslednjih godina je došlo do pomaka ka objektivnijoj analizi onoga što je radio. Mada je, naravno, na našim društvenim mrežama vrlo mnogo kako onih koji ga smatraju ništarijom, tako i onih koji su sigurni u njegovu apsolutnu nepogrešivost.

U vašoj pripoveci „Povest o knezu Aljošenjki” junak razgovara sa Dostojevskim, kao da se ispoveda o tome da je najveće iskušenje da čovek bude ono što jeste. Da li često u sebi vodite takve dijaloge sa velikim piscima poput Dostojevskog i Gogolja, Čehova i Šekspira?

Ja sam „težak čitalac”. Ako je reč o Šekspiru, onda iz sve snage idem u širinu i dubinu, a isto je i sa Dostojevskim, poznim Tolstojem, Andrejem Platonovom… Ne znam može li se u mom slučaju govoriti o „unutrašnjem dijalogu”, to je pre pravo propadanje u dubinu, u kojoj čak i čudovišta postaju deo tvoje porodice…

Istorija Rusije u vašoj prozi povest je stradanja, ali i fantastičnih zbivanja. Da li u toj mitskoj dimenziji istorijskih zbivanja vidite prevlast stihijskog, nagonskog, u odnosu na zakonomernost i razum?

Rusija – to je pustoš, hladnoća i volja. Reč „volja” u ruskom jeziku ima dva značenja – sama čovekova volja i – sloboda. Sloboda u našoj nesamerljivoj pustoši često se preobražava u svedozvoljenost i anarhiju, i naša istorija – to je prevladavanje anarhije voljom, podređivanje života božanskim zakonima, koji voljom careva i društva postaju zakoni ljudski. U svakom slučaju, ne bih preuveličavao ulogu stihijskog u ruskoj istoriji.

Kako se nosite s patnjom nedužnih?

Pišem knjige i molim se.

Zbog čega je čoveku suštinski draža patnja od blagostanja, haos od reda, da li je i svesno preuzimanje greha na sebe put pretvaranja otrova u med?

Patnja nije draža – ona je neizbežna. Mislim da čovek postaje bliži idealu, ako, budući nevin, prima na sebe krivicu za ono što, može biti, nije učinio. Verovatno je to najuzvišenije ispoljavanje božanske slobode volje.

Jedan od junaka vaših priča dolazi u ratom zahvaćenu Jugoslaviju, a u Srbiji, kao mestu izbeglica, pronalazi svoj zavičaj. Da li je to budućnost, srodnost po sudbini, po poziciji, pre nego po naciji?

Verovatno je to srodstvo po sudbini, i po veri takođe, i to je važno. A osim toga, čini mi se da je „izbeglica” postao jedna od najvažnijih kulturnih figura – i to ne samo 20. veka. Ponekad mislim da rastuća, uistinu apokaliptička neodređenost budućnosti pretvara celokupno čovečanstvo u društvo izbeglica. Ipak, Apokalipsa je knjiga velike nade: „I videh novo nebo i novu zemlju, jer prvo nebo i prva zemlja prođoše…”