Kulturna olimpijada pre Olimpijskih igara

Pariz ovih dana nije samo u velikom znaku sporta i priprema za Olimpijske igre 2024. godine. U njegovom središtu nije ništa manje i ona kulturna i umetnička crta, pod sloganom: „Sport i kultura ne mogu da se odvoje”.

U prestonici, pa i u čitavoj Francuskoj, organizovano je stotine koncerata, predstava, nastupa, izložbi, umetničkih i modnih događaja... Pariz je i pravo gradilište: mnogi spomenici, zgrade, objekti, metro i restorani se doteruju ili obnavljaju, neki novi se tek otvaraju ili će se to dogoditi za Olimpijske igre...

Fontana Stravinski, posvećena slavnom ruskom kompozitoru, posle godinu i po dana radova, ponovo je zablistala. Čudesni vodoskoci, delo ljubavnog para koji je obeležio istoriju umetnosti, amblem je modernog Grada svetlosti. Niki de Sen Fal i njen ženski svet monumentalnih i grotesknih figura živih boja i Žan Tingeli i njegove preteće „mašine koje ničemu ne služe”, kako ih je nazivao, privlače mnoge ljubitelje muzike, pokreta, dinamike, neobičnih boja i neviđenih oblika na to kultno mesto blizu Centra „Pompidu” kojim, sa bilborda, dominira ogroman Pikasov crtež devojke.

Ili upravo otvorena Kuća Serža Gensbura u ulici Vernej za čiju intimnost, ozvučenu glasom  njegove kćerke Šarlote, kartu treba rezervisati nekoliko meseci unapred. Za njegov muzej, samo nekoliko brojeva dalje, u istoj ulici, ulaznica se mora rezervisati nekoliko dana unapred. Jedino u pijano bar, na dva koraka, u kojem njegov klavir sam izvodi muziku maestra, može da se uđe bez čekanja. Njegova čuvena i svojevremeno „skandalozna” pesma koju je posvetio Brižit Bardo, a koju je na kraju izvodila Džejn Birkin, „Volim te... ja tebe više ne...”  krajem šezdesetih godina prošlog veka zanosila je čitavu planetu.

I za Muzej moderne umetnosti, blizu Marsovih polja, kartu treba rezervisati unapred. Ni on ne zaostaje u ovoj igri umetnosti, obnove i sporta: svoja vrata otvorio je za dve stotine radova velikog slikara Nikole de Stala, rođenog 1914. na ruskom dvoru. To su dela koja je ovaj grandiozni autor, nazivan i Munjevitim princem, odlučan da sve žrtvuje svojoj umetnosti, stvorio otkako je izbegao od ruske revolucije, pa do 1955. godine i svog tragičnog kraja u Antibu. Razdvojen od žene a zaljubljen u drugu, u „fatalnu ljubavnicu”, izvršio je samoubistvo. Njegova grozničava kreativnost i opsednutost slikanjem brisala je razliku između apstrakcije i figuracije: „Čitavog života imao sam potrebu da mislim o slikarstvu, da slike gledam, da ih stvaram ne bih li sebi pomogao da živim...”

Ali, nije ovih meseci u Parizu, po stilu, neobična i nova jedino ta kulturna olimpijada, koja je počela mnogo ranije. Biće takva i ona sportska,koja počinje 26. jula 2024. godine. Jer tradicije će načas biti zaboravljene i umesto na stadionu, kako je to do sada bio običaj, biće otvorena na reci, na Seni.

Atletičari će svih šest kilometara prolaziti ispred stotina hiljada gledalaca, pored Notr Dama ili Luvra, do Trokadera gde će se, uz velikog Svedoka svega što se u Parizu glamurozno događa, Ajfelovu kulu, odigrati završni spektakl i ceremonija pod budnim okom Tome Žolija, reditelja i glumca iz Ruana koji sebe naziva „dečakom pozorišta” i za koga je Pariz „Aladinova pećina”.

Ali, to neće biti i kraj. Prava ceremonija zatvaranja petnaestodnevnih nezaboravnih takmičenja biće posvećena ženama. Umesto muškog maratona koji je uvek i svuda označavao kraj, Pariz je odlučio da poslednji ton velikog događaja odsviraju žene. Baš kao i u oktobru 1789. kada se hiljade njih okupilo ispred opštine Pariza da bi prošetale do Versaja i od kralja Luja 16 zatražile reforme. Tako će šetnja žena 11. avgusta 2024. povezati opet Pariz i Versaj. Takva odluka je, pre svega, veoma simbolična.