Savska Amazonka živi u skladu s prirodom

Ćudi prirode dobro poznaje Jadranka Matijašević. Ova čila žena, koja je ušla u osmu deceniju života, penzionerske dane provodi na splavu, na Adi Ciganliji. Komšije i prijatelji odmilja je zovu Savka, a neki i Amazonka jer taj nadimak pristaje ovoj neobičnoj Beograđanki, koja s puno ljubavi i energije pristupa reci, biljnom i životinjskom svetu. To se vidi već s kapije, gde se uz pratnju psa Vide prolazi kroz dvoriše puno sadnica pa sve do mostića preko koga se stiže na splav – Jadrankin drugi dom. Opremila ga je koristeći svoje iskustvo inženjera industrijskog dizajna. Zato su Jadranki uvek pri ruci bušilica, brusilica, testera, čekić... I kad joj njene tri kćerke i unuci biraju poklon, dileme nema – alat je najdraži dar. Od konstrukcije do enterijera sve je Jadrankinih ruku delo. Postavila je brodski pod i lamperiju, pravi roletne, police i još mnogo toga što joj je potrebno za domaćinstvo. U ovoj kućici nikad se ne sedi skrštenih ruku jer voda, vetar i sunce ostavljaju tragove pa uvek ima ponešto da se ofarba, izlakira, išmirgla, prepravi i popravi. Posebno vodi računa o burićima koji su „temelj” splava i čamcu koji vozi i kojim za tili čas pređe na novobeogradsku obalu kod kume Volge Ilić, koja takođe do prvog snega koristi savske blagodeti. A njih je mnogo jer priroda opušta i nadahnjuje, za slikanje, pisanje ili neki drugi hobi. Jadranka najviše crta i radi akvarel.  – Nemam sat, sunce i ptice su moj budilnik. Kafu pijem u društvu labudova. Ima ovde i riba pa se s vremena na vreme zabaci udica, ali i tada se ulov vraća u vodu – priča Jadranka, koja iz vode izvuče i poneko plutajuće drvo, da joj prema potrebi posluži i kao skulptura u ambijentu gde se brižljivo čuvaju uspomene, posebno na preminulog supruga Zorana, koji je i sagradio njihov prvi splav na Savi zajedničkim snagama sa kumom.

Jadranka se priseća da su kao studenti živeći na Bežaniji dolazili na tada čuvenu Bombaj plažu na kupanje pa se tada i rodila prva ideja za život na reci. I od osamdesetih godina prošlog veka do pandemije virusa korona oni su bili odani ovom mestu. A kada se Zoran preselio u večnost, Jadranka je nastavila misiju – da na najbolji način održava ono što su zajednički stvarali.

Sava je, tvrdi ona, pitoma, i tokom leta liči na more.

– Na moru sam se i rodila, u Puli, gde je moj otac službovao, zato mi je majka i dala ime po plavom Jadranu, na kome sam provela rano detinjstvo. Možda otuda i postoji moja povezanost sa vodom iako Savu volim više od mora. Mi se potpuno razumemo, pomogla mi je i da pobedim opaku bolest i da punom parom krenem dalje. Svaki dan ovde je radost i onda kada je potrebno da se zapne i da se sve dovede u red. To su oni sati posle oluje, leda ili neke druge nepogode. Ipak, sve se to brzo prevaziđe jer mi koji smo splav, reku i ovu okolinu prihvatili kao nešto jedinstveno znamo da je to neraskidivo povezano sa našim bitisanjem – uverava Matijaševićeva. U ovoj oazi čovek može da se osami, posebno od društvenih mreža i interneta, a da nikada nije sam. Dovoljno je samo da oslušne šapat lišća ili baci pogled na divlje patke pa da shvati u kakvom se divnom društvu nalazi. Ovde rado i dolazi Jadrankino društvo, naročito kad sprema kotlić ili neko drugo tradicionalno jelo. Zato u svako doba godine može da se nađe povod za predah od vreve i da se doživi prava idila nedaleko od grada.