Skulpture koje čuvaju vreme

Valjevo – Promocija knjige Miloša Jevtića „Čuvari vremena” – Razgovori sa Vojinom Bakićem, iz edicije „Odgovori”, imala je za Valjevce višestruki značaj i simboliku. Prvo, autor Miloš Jevtić, novinar i publicista, jeste Valjevac. Drugo, njegov sagovornik, čuveni vajar Vojin Bakić autor je spomenika borcima revolucije u liku narodnog heroja Stjepana Steve Filipovića, koji već više od pola veka sa valjevskog brda Vidrak predstavlja svojevrsni simbol varoši na Kolubari. Treće, promocija je organizovana u Modernoj galeriji Valjevo, hramu savremene umetnosti...

– Svi ozbiljni umetnici sa kojima sam razgovarao rekli su mi da Vojin Bakić spada u red značajnih jugoslovenskih vajara – prisetio se Miloš Jevtić davne ideje za razgovor sa umetnikom kojeg je upoznao još 1960, a osamdesetih godina prošlog veka, na nagovor arhitekte Bogdana Bogdanovića, predložio Bakiću da mu bude sagovornik, što je i realizovano u Zagrebu.

– Njegovi spomenici spadaju u antologiju spomeničke skulpture Evrope... Ova knjiga čuva spomen na jedno vreme. Zove se „Čuvari vremena”, a u stvari Bakićeve skulpture čuvaju vreme – istakao je Jevtić u razgovoru sa novinarima pred promociju knjige. I dodao da je Vojin Bakić baš bio vezan za Valjevo, da je u razgovoru prenetom u knjizi mnogo govorio o spomeniku u Valjevu, da je materijal kojim je radio spomenik na Vidraku koristio prvi put u karijeri...

Profesor dr Jerko Ješa Denegri, likovni kritičar, autor predgovora za knjigu Miloša Jevtića, navodi da je Vojin Bakić bio vrlo velika figura u tadašnjoj jugoslovenskoj skulpturi i ukupnoj umetnosti. Bakić je velika tema za istoriju umetnosti druge polovine 20. veka u Jugoslaviji tog vremena, istovremeno i umetnik sa značajnom međunarodnom reputacijom, brojnim izložbama i knjigama posleratne svetske skulpture u kojima je zastupljen, ističe Denegri. Ono što istoriju umetnosti može da zanima su stilske promene kroz koje je Bakić prošao od ranih poratnih do svojih poslednjih godina, kada je uključen u međunarodni pokret „Nove tendencije”, dodaje profesor. Ukazuje da je imao dilemu da li je Vojin Bakić ostao vajar ili je bio istraživač kada je prišao „Novim tendencijama”, pošto su u tom pokretu umetnika smatrali istraživačem, odnosno postojala je veza nauke i umetnosti...

– Moja teza, a mislim da je i Bakić sam sebe tako posmatrao, jeste da je on u tim promenama u kojima se našao u poslednjem periodu svoga rada sebe i dalje smatrao umetnikom, vajarom, odnosno skulptorom, a ne istraživačem koji bi morao da se pridržava nekih naučnih postulata. Mislim da je u tome njegova veličina, ostao je na neki način vrlo kompleksan, detaljan, senzibilan... Tu su te njegove svetlosne forme u tom poslednjem periodu koje je obrađivao manuelno, dok je većina umetnika te orijentacije imala saradnike i mašinske postupke. On se nije tome priklonio jer je imao veliko skulptorsko znanje koje je baštinio od svog ranog početka, kao đak Frana Kršinića, posle na postdiplomskim studijama Ivana Meštrovića – ocenjuje Denegri.

Ovaj kritičar u Bakićevom opusu izdvaja dva velika segmenta – galerijski ili izložbeni i spomenike. Među njima je, naglašava, valjevski spomenik borcima revolucije jedan od markantnih.

– Baviti se Vojinom Bakićem nije samo jedna disciplina, tu su i skulptura i društveni odnosi u kojima se on formira i deluje... Jevtićeva knjiga je dragocena za upoznavanje Bakićevog ukupnog ljudskog lika, ne samo umetničkog – zaključuje Jerko Denegri.

Valjevci

Setio se Miloš Jevtić anegdote sa izložbe održane u Zagrebu povodom dana oslobođenja tog grada. Pošto su se odranije poznavali, Jevtić se tu vrlo srdačno pozdravio sa Vojinom Bakićem, izljubili su se. Na pitanje jednog znatiželjnika otkud takva srdačnost Bakić je odgovorio:

– Pa, mi smo Valjevci!

– Kako si ti Valjevac kad si iz Bjelovara? – usledilo je pitanje.

– Ja sam Valjevac, moj spomenik je u Valjevu!

Srednja generacija

Rođen 1915. godine u Bjelovaru, Vojin Bakić pripada srednjoj generaciji umetnika sa ovih prostora, onih koji su rođeni početkom Prvog svetskog rata ili neposredno pre njega, koji su, dozrevajući u nemirnom intermecu između dva rata, stvaralački buknuli punom snagom u godinama posle Drugog svetskog rata, navela je na početku promocije Marija Đurić, istoričarka umetnosti, direktorka Moderne galerije Valjevo. Bakić je preminuo krajem 1992. godine, ne doživevši retrospektivu svog stvaralaštva, kao ni rušenje svojih dela širom Hrvatske, dodala je ona.