Činjenice su svete, a komentari slobodni

Sergije Lukač bio je Prometej srpskog novinarstva, slobodni mislilac, poliglota, gospodin i antiboem, misionar sporta i zdravog života, koji je posebno cenio sportsko novinarstvo. Nesvakidašnja ličnost, Mostarac i Hercegovac, filozof žurnalizma, vrsni novinar i ninovac kome se verovalo, i koji je smatrao da je potpuna informacija uslov i početak demokratije. Bio je i omiljeni univerzitetski profesor, koji je pored žurnalizma, medija i komunikacija predavao i život, tokom dvadeset godina na Beogradskom univerzitetu. Čak hiljadu novinara, njegovih „beba”, prošlo je kroz njegovu novinarsku i životnu školu i slušalo njegov kodeks: „Činjenice su svete, a komentari slobodni!”

Sergije Lukač je bio i prorok, koji je predvideo sledeće: „Novinara će u 21. veku sačekati još žešći pritisci političko-privrednih silnika. Oni su oduvek težili da ukinu pravo na različitost i uvedu monopol svoje istine. Najmanje žele novinare koji će biti usta naroda namenjena ušima vladara. Prosto je cinično i neshvatljivo koliko je tiranima stalo do dobrog javnog mnjenja. Istorijski su te brutalne sile pobeđivale u ponekoj bici, ali su na koncu, kao i svaka diktatura laži, izgubili ratove. Novinarski gebelsi i njihovi gospodari traju kratko.”

Nedavno je u izdanju Fakulteta za sport Univerziteta „Union – Nikola Tesla” i Službenog glasnika objavljena kapitalna monografija „Sergije Lukač – Prometej novinarstva”, čiji autori su Radivoje S. Petrović i Slobodan M. Penezić. Ovo delo je po njihovim rečima nastalo i kao poziv za otrežnjenje u vreme globalnog i paradoksalnog trenda slabljenja položaja novinara uporedo sa komercijalizacijom medija, što sve čini da je opšti utisak da „novinarstvo umire”.

„Pred nama je, stoga, i svojevrstan poziv za povratak profesionalizmu, znanju, istini i poštenju, svemu što krasi lik i delo Sergija Lukača, u moru manipulacija i propagandnih naslaga, koje su, pored ostalog, ozbiljno uzdrmale i status jedne lepe, korisne i nekada nadasve odgovorne profesije”, kažu Radivoje S. Petrović i Slobodan M. Penezić.

A ovako je govorio Sergije Lukač o lepoti našeg poziva: „Ostaju samo daroviti i otporni. Naša profesija jedan je od onih retkih poslova u kome nema mnogo privatnog. Novinar je preko čitavog dana angažovan. Ni jednog časa tekst koji morate da napišete ne ostavlja vas. Vi ga pišete i dok se vozite u autobusu ili tramvaju, pijete kafu i gledate prazno kroz prijatelja koji vam nešto priča, a vi razmišljate o tekstu koji nosite u sebi. Ko nije svakog dana radio jedan tekst, ne shvata i ne zna kako je to divan i, naravno, ponekad i neprijatan doživljaj”.

Visoka škola političkih nauka prerasla je u Fakultet političkih nauka odlukom tadašnje Vlade SR Srbije 12. novembra 1968. godine i postala deo Beogradskog univerziteta. Bio je to epilog razgovora trojice profesora: Najdana Pašića, Radoslava Ratkovića i Miroslava Pečujlića sa „prvosveštenicima ideologije na partijskom Olimpu”, kako ih je Lukač zvao.

„Teoretičari na Univerzitetu uvek su insistirali na teoriji, a s druge strane, novinari samo na praksi. Profesor Lukač vizionarski je shvatio da su ova dva puta jedini mogući način modernog obrazovanja novinara”, rekla je svojevremeno na predstavljanju Lukačeve knjige prof. dr Neda Todorović, njegova asistentkinja i najbliža saradnica na Fakultetu političkih nauka. Po njenim rečima, među osnivačima beogradske visoke škole novinarstva su uz Sergija Lukača i Tomu Đorđevića, bili i Ratko Božović, Dragan Stojiljković, Mate Oreč, Miroslav Đorđević i Žarko Gudac.  Po mišljenju kolega, Sergije Lukač bio je idealan novinar za magazin kakav je NIN postao, mozak i simbol te redakcije, a dolaskom iz SAD doneo je iskustva američke štampe tog vremena.

„Hodajući Lukačevom stazom” nastala je ova monografija o rodonačelniku autentične srpske škole novinarstva, ne samo da bi evocirala sećanja na jednu izuzetnu ličnost već i kao putokaz ne samo početnicima u profesiji već i onima voljnim da rade na povratku dugo erodiranog poverenja u medije i novinare. Ova knjiga predstavlja rezultat istraživačko-izdavačkog poduhvata u okviru kojeg su za odgovorima na suštinska pitanja u oblasti medija i novinarstva zajedno tragali pojedinci različitih iskustava, generacija i stavova, ali jednako zainteresovani za dalju sudbinu ove profesije – od studenata novinarstva, preko profesora i asistenata žurnalistike, pa sve do prijatelja, studenata, saradnika i savremenika Sergija Lukača, takođe različitih po godinama, ali i po razmišljanjima. Istraživanje je zajedno sa autorima ovog izdanja sprovelo šesnaest studenata novinarstva Fakulteta za sport. Uz postojeću građu iz biblioteka i medijskih arhiva, o Lukaču se razgovaralo i s njegovim studentima, kolegama i prijateljima. Među njima su i Neda Todorović, Slobodan Reljić, Milan Milošević, Risto Čalija, Zdenko Pop, Živko Andrevski, Božidar Andrejić, Mirjana Aksentijević, Olga Acić, Živko Baljkas, Branko Belić, Duško Bogdanović, Ratko Božović, Dragan Bujošević, Rade Veljanovski, Jugoslav Vlahović, Predrag Vujović, Zefirino Grasi, Petar Ignja, Jelka Jovanović, Dragan Jovanović, Veselin Kljajić, Milomir Marić, Jovanka Matić, Vida Ognjenović, Milojko Pantić, Petar Peca Popović, Živko Ratarević,  Ljubomir Saramandić, Miodrag Sinđelić, Ruža Ćirković, Nebojša Ćurčić, Zdravko  Huber i Svetozar Cvetković.