Život i smrt Henrija Kisindžera

Izbegli jevrejski dečak iz nacističke Nemačke, špijun, plejboj, doktor nauka, diplomata, jedan od istaknutijih političara 20. veka, koji je definisao spoljnu politiku Sjedinjenih Američkih Država tokom hladnog rata. Hajnc (ili Henri) Alfred Kisindžer, bivši savetnik za nacionalnu bezbednost i državni sekretar, umro je 29. novembra. Bio je verovatno najpoznatiji američki diplomata svog doba, strateg kome usvojena domovina duguje politiku „detanta” sa Sovjetskim Savezom, uspostavljanje veza sa NR Kinom, koncept nuklearnog odvraćanja i okončanje rata u Vijetnamu.

Kisindžer je sebe smatrao sledbenikom realizma u međunarodnim odnosima. Znalci tumače da je davao prvenstvo praktičnom uzajamnom delovanju sa drugim uticajnim subjektima. To je zasnivao ne na političkim doktrinama ili etici, već na istorijskom kontekstu i nacionalnim interesima pojedinačnih država. Ova strategija se razlikuje od tradicionalnijeg američkog koncepta izuzetnosti, ne obazire se na moralne ili ideološke aspekte međunarodnog partnerstva sve dok služi pragmatičnim potrebama.

Kisindžer je verovao da su idealizam i strogi moralni principi u politici put ka njenoj paralizi. Prijatelju, istoričaru Stivenu Graubardu je 1956. rekao: „Insistiranje na čistom moralu je samo po sebi najnemoralniji stav.”

Ruski analitičari navode kako je Kisindžer čvrsto verovao u multilateralnu ravnotežu snaga kao pouzdanu osnovu međunarodne stabilnosti i uvek bio spreman da sa geopolitičkim protivnicima traži međusobno prihvatljive kompromise. Izbegavao je prekomerne rizike zalažući se za stabilnost i predvidljivost u američko-sovjetskim odnosima i sprečavajući ponavljanje kriza između dve nuklearne supersile, nalik burnim pedesetim i šezdesetim.

Kao ubeđeni politički realista, Kisindžer nikada nije dozvolio svojim ideološkim sklonostima (koje je sigurno imao) da određuju praktične odluke i prioritete spoljne politike SAD. Koristeći diplomatske kanale, uspostavio je vezu sa Anatolijem Dobrinjinom, sovjetskim ambasadorom u SAD tokom 24 godine. Imali su direktnu liniju mimo telefonske centrale. Razgovarali su jedan na jedan, bez prevodilaca ili pomoćnika, skoro svaki dan.

Vremenom je u Vašingtonu umesto nuklearnih pretnji ŠSR-u izabrana druga taktika – detant – popuštanje napetosti u bilateralnim odnosima. Potpisani su Privremeni sporazum o kontroli naoružanja i dogovor o ograničavanju antibalističkih raketnih sistema 1972.

Istovremeno je Kisindžer počeo da obnavlja odnose sa rukovodstvom Komunističke partije Kine. Teško da je imao posebne simpatije prema kineskom komunističkom vođi Mao Cedungu. No kada je u leto 1971. krenuo u tajnu misiju u Peking, državni sekretar je bio svestan da bi podela sveta na liberalne demokratije i neliberalne autokratije neizbežno osudila SAD na strateški poraz.

Logika Kisindžerovih postupaka – politika detanta – bila je da obezbedi prednosti za SAD, poboljšanjem odnosa i sa ŠSR i sa NR Kinom, i podrivanjem veza između ove dve države. Dobrinjin je u autobiografskoj knjizi „Strogo poverljivo” pisao kako se tada sovjetsko rukovodstvo više plašilo NR Kine nego SAD. Mogli su da pregovaraju sa Amerikancima i veruju im u poštovanje uzajamno potpisanih sporazuma. Opet, u Moskvi su sedamdesetih – mada socijalističku, smatrali najmnogoljudniju zemlju na svetu sa atomskom bombom, glavnim i najnepomirljivijim neprijateljem ŠSR.

Ruski analitičari smatraju da su Kisindžerov plan za suprotstavljanje dve vodeće komunističke sile jedne drugoj i tvrdnja o vodećoj pozicija Vašingtona u geopolitičkom strateškom trouglu SAD – ŠSR – NR Kina uspešno realizovani. SAD su stekle prednost nad dva komunistička režima čija je zajednička ideologija, po definiciji, trebalo da ih ujedini.

Time je umnogome predodređena dinamika svetske politike u poslednjoj četvrtini 20. veka. I dalje, Kisindžer je do kraja života savetovao Vašingtonu da SAD moraju da vode računa da uvek imaju bolje odnose sa Moskvom i sa Pekingom, nego što ih Moskva i Peking imaju međusobno.

Koristeći veze sa Dobrinjinom, Kisindžer se u Parizu sreo i sa Le Duk Toom, članom Politbiroa KP Vijetnama. Kada se potom rukovodstvo Severnog Vijetnama osvedočilo u poboljšanje odnosa SAD sa SSSR i NR Kinom, bilo je spremnije da sedne za pregovarački sto. Kisindžer i To su konačno potpisali Pariske mirovne sporazume januara 1973.

Amerikanci, međutim, nisu uspeli da postignu ustupke od Severnog Vijetnama. Pristali su da povuku svoje trupe i ubrzali pad marionetskog režima u Južnom Vijetnamu. No, Kisindžer je poraz pretvorio u dogmu: „Rat nije izgubljen dok ga ne smatrate izgubljenim. Sve dok ne izgleda kao neizbežni poraz, možete to nazvati pobedom.”

Kisindžer je svoj uzor, Klemensa fon Meterniha (1773–1859), državnog kancelara Austrijskog carstva, koji je rukovodio političkim preobražavanjem Evrope posle Napoleonovih ratova, nazvao izvanrednim manipulatorom bez ikakvih romantičarskih pogled na međunarodne odnose. I Kisindžer je i bio takav, mišljenja su ruski analitičari.

Zbog uloge u sukobu u Vijetnamu, Kisindžera smatraju ratnim podstrekačem, a on je navodio da je sprečavanje globalnog sukoba između supersila bio glavni cilj njegovog života. Krvave lokalne ratove i državne udare u različitim zemljama smatrao je cenom borbe protiv globalne pretnje. Kao pripadnik američke vojske bio je neposredni svedok masakra tokom Trećeg rajha i došao do uverenja kako je jedini način da se izbegne katastrofalan sukob sprovođenje realne, hladnokrvne diplomatije zasnovane na zajedničkim vrednostima.

Ironija Kisindžerove sudbine je što je pokušavao da sprovede racionalnu spoljnu politiku tokom hladnog rata. Međutim, sadašnja konfrontacija između Rusije i Zapada u velikoj meri je podstaknuta novom generacijom političara opijenih ideološkim žarom.

Ubrzo posle državnog udara na Majdanu u Kijevu, u februaru 2014, Kisindžer je upozorio da Ukrajini ne treba dozvoliti da uđe u NATO. U časopisu „Nacionalni interes” 2016. pisao je o važnosti priznavanja interesa bezbednosti Rusije. Istakao je i da SAD nisu ozbiljno shvatile predloge Rusije o bezbednosnim garancijama krajem 2021, koji su mogli biti polazna tačka za pregovore. Pa opet, većina učesnika ankete – kako ocenjujete smrt Henrija Kisindžera – sprovedene u Rusiji, nisu bili dirnuti smrću političara.

U NR Kini, mada pojedini komentatori pišu da Kisindžer jeste bio kontroverzni diplomata, za tamošnju većinu je predstavljao eru uzajamnosti sa SAD kada su političari iz Vašingtona imali viziju i hrabrost da prevaziđu ideološke barijere i naprave pravi izbor u skladu sa istorijskim trendom. Uopšte, u obe države se približavanje SAD NR Kini smatra najdugovečnijim Kisindžerovim dostignućem.

Do 1972. SAD su izolovale NR Kinu od sveta tokom 23 godine. Hrabrim i originalnim potezom, predsednik Nikson i Kisindžer su ukinuli izolaciju, što je omogućilo nizu zemalja da priznaju NR Kinu i trguju s njom. Bez toga bi se Kina verovatno suočila sa velikim preprekama na putu ka izuzetnom ekonomskom razvoju. Omogućeno je stotinama miliona Kineza da prevladaju siromaštvo, čime su unapređeni i drugi delovi sveta.

Kisindžer je uvek bio pozitivan javni diplomata za veze između SAD i Kine, najvažnije bilateralne odnose u svetu. Zbog toga na njega imaju topla sećanja u Pekingu. Povrh toga, Kisindžer je u pogledu NR Kine, čak i u poodmakloj dobi, pokazivao mnogo više promišljenosti nego mnogi savremeni američki političari, da kroz objektivnu i realističnu prizmu, te u širem spektru istorije razumeju NR Kinu.

Prema zapisima, Kisindžer je od 1971. posetio Kinu više od 100 puta tokom svog života, poslednji put u julu 2023. Tada su bilateralne veze dostigle nisku tačku i povećanu konkurenciju.

Pa opet, stogodišnjak je bio duboko dirnut nivoom prijema koji su mu priredili predsednik Si Đinping i drugi rukovodioci KP Kine, a koji je bio viši nego za značajne američke funkcionere tada u poseti Kini. Sada su mnogi Kinezi ožalili Kisindžera, ne samo zbog njegovog ličnog doprinosa bilateralnim odnosima već i zbog okončanja ere u kojoj su SAD imale oštar um u spoljnoj politici i bavile se NR Kinom na osnovu realističnih potreba.

Urednik i novinar

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista