Sto godina sokolstva u Pljevljima

U Pragu je 16. februara 1862. godine, na idejama dr Miroslava Tirša, osnovano društvo za telovežbanje, koje je ubrzo dobilo ime „Soko”, po ptici simbolu neustrašivosti i viteštva. Vrlo brzo se proširilo i kod drugih slovenskih zemalja i naroda, i ne samo kod njih. Neki hroničari su zapisali da su prvo srpsko sokolsko društvo osnovali 1892. Jovan Jovanović Zmaj, Milan Jovanović Batut i Laza Kostić u Novom Sadu.

Početkom 20. veka došlo je do širenja ovog pokreta u Srbiji i izvan nje. Centar srpskog sokolstva bio je u Sremskim Karlovcima, gde je izlazio i list „Srpski soko”. Radilo se i na osnivanju društava u Crnoj Gori i Makedoniji. Isidor Bajić komponovao je „Pesmu srpskih sokolova”, koja je bila kao himna pokreta kod nas. Teritorijalna organizacija sokolskog društva bila je po župama, a 1911. sve su ušle u „Savez srpskog sokolstva”, na čijem čelu je bio Stevan Todorović. Osnovna delatnost sokola bila je da se preko telesnih aktivnosti – vežbanja, razvija zdravstveni, moralni i vaspitni duh kod članstva. „Soko” je bio nepolitička, nekomercijalna organizacija, zasnovana na humanosti i ljubavi među ljudima bez obzira na nacionalnu, versku ili rasnu pripadnost, na uzrast i dob članova...

U Pljevljima je sokolsko društvo osnovano 1924. godine. Da je sve bilo „kako bog miluje” uskoro bi javnim časom ili akademijom proslavilo sto godina postojanja. Inicijativu za osnivanje dao je Pljevljak, sada blaženopočivši patrijarh srpski Petar Đ. Rosić Varnava (1880–1937). Realizovao je poznati sokolaš tog kraja i osnivač užičke sokolske župe Jozef Jehlička (Užičani su mu podigli spomenik), kome je i pripadalo pljevaljsko društvo. Društvo je osnovano na Vidovdan 1924. Iz podataka uzetih iz Jugoslovenskog sokolskog kalendara za 1928, u prvom sastavu sačinjavali su ga: starešina Stevan Debeljević, načelnik Vladimir Gigantaja, sekretar Barane Ilić, pročelnik Radomir Đolević; broj članova – 41, članica sedam, vežbača 16.

(Foto:graf Savo J. Milić (1907–1941), član sokolskog društva, ovekovečio je gotovo sve njihove događaje. Poseban odnos sokoli su imali prema svojoj zastavi, koju je pljevaljskom društvu poklonio patrijarh Varnava Rosić. U zlatnovezu pored znaka društva pisalo je: „Ustaj – živi – bori se – ne kloni”. U Pragu 1932. nosili su je Ljubica Stojkanović i Dragiša Rosić. Pred rat je ukradena i verovatno uništena.

Društvo se finansiralo najviše od članstva i prihoda sa svojih priredbi i akademija, kao i od pomoći darodavaca, od koji je najveći bio patrijarh Varnava, a uz njega i trgovci – Lazar Bajić, koji se u Zagrebu, jedan od prvih, upoznao s radom sokolstva, Lazar Šećerović, Đene Đenisijević i drugi. Pljevaljski sokoli stizali su da svoja umeća pokažu širom KJ Jugoslavije (Beograd, Ljubljana, Zagreb) na župskim sletovima (Pljevlja, Požega, Prijepolje, Užice) pokrajinskim, jugoslovenskim i sveslovenskim sletovima u Pragu 28. juna 1932. i Sofiji 15. jula 1939.

Tehnički kadar činili su na početku oficiri pljevaljskog 48. pešadijskog gvozdenog puka, a rad društva posebno je napredovao dolaskom Josipa Žica (suprug prof. Brane Đuričković) za tehničkog načelnika. Drugo polje interesovanja sokolskog društva činili su prosveta, obrazovanje i vaspitanje. Jedan od pročelnika i veliki pobornik sokolstva bio je i otac našeg slavnog glumca Ljube Tadića Svetomir, tada profesor zemljopisa i istorije pljevaljske gimnazije.

Jedan od organizatora, scenarista i režisera sletova u FNRJ za Titov dan i kasnije Dan mladosti bio je i istaknuti takmičar pljevaljskih sokola, kasnije oficir JNA Šefkija Pojatić, koji je govorio da je sve naučio u sokolima.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka počelo je obnavljanje sokolskih društva u Srbiji, kao i u Crnoj Gori.

Vojkan T. Bojović,
Beograd