Šale o (ne)složnoj braći
Nezaboravna engleska serija „Alo, alo” bavila se humoristički Drugim svetskim ratom sa velikom vremenskom distancom, posle više od četiri decenije. U TV Beograd serija „Složna braća”, šaljiva verzija trogodišnjeg ratovanja tri bosanske vere početkom devedesetih, nastala je samo koju godinu pošto je sukob zvanično, uz strano posredovanje, okončan. Zasnovana na sudaru mentaliteta, ali i sličnosti pojedinačnih interesa, na suočavanju tipičnih etničkih osobenosti, ali povodom istih neposrednih ciljeva, serija je bila zabavna, izazivala je smeh i, činilo se, donosila opuštanje. Humor se, uostalom, smatra lekovitim.
Samo koji dan pošto je Crna Gora priznala samoproglašenu nezavisnost Kosova, „Kursadžije” su se oglasile šaljivim komentarima. Kao i sva prethodna izdanja ove serije TV Pink, i ovo vanredno, pod nazivom „Obračun kod kanjona Morače”, zapravo je nizanje viceva u jednoj istoj, statičnoj dramskoj situaciji, na času u večernjoj školi za odrasle. Osnovni „zaplet”, odnosno „kontrapunkt” opet počiva na etničkim obeležjima i nacionalnim različitostima čiji su nosioci Gedža, Hrvoje, Janez i pripadnici ostalih naroda i narodnosti nekadašnje Jugoslavije. Da je njihov odnos zahvalna humoristička građa potvrdila je dugovečna popularnost „Šovinističke farse”. No, dok je ovaj teatarski tekst, satirični disput dvojice istoričara, Srbina i Hrvata, vremenom prešao na estradu i tamo nastavio život dobijajući na aktuelnosti, ali i na površnosti i neobaveznosti, „Kursadžije” su oduvek bile estradne. Šale su plitke, grube, lascivne. Upadice psovačke. Vicevi masni i s bradom. Štosovi za brzi efekat. Smeh na prvu loptu (pojačan onim „iz konzerve” koji ubacuje tonac).
Ali kako trenutno na ekranu nema dobrog političkog humora i prave političke satire, koju domaći političari i te kako zaslužuju, onda je prostor „Kursadžija” zasad jedino mesto gde se javno prave šale na račun predsednika, premijera, ministara. To je najčešće i priglupo i priprosto, ponekad je i uvredljivo, ali u osnovi verovatno godi nezadovoljnom, zabrinutom, deprimiranom narodu koji tu nalazi malo oduška. Razočaranima u crnogorski prijateljski gest prema kosovskim Albancima a neprijateljski prema svim Srbima, svakako se dopalo što su se toga dotakle i „Kursadžije”. Istina, sasvim blago. Jednom replikom junaka s kečetom: „Falja, braćo Crnogorci!” I čestim odgovorom druge strane: „Mi priznajemo, mi priznajemo”.
Mnogo su oštrije, ozbiljnije i opasnije verbalne reakcije domaćih političara. Umesto da ćute i rade, preduzimaju šta treba po pravu, zakonu i za državno dobro, oni grde i prete. Ali, skupštinska govornica (u znatnoj meri zbog direktnih TV prenosa) i fotelje u TV studijima za njih su neodoljiv izazov. Govore, govore, govore... „ko Maksim po diviziji”. Nažalost, predsednica parlamenta nije u poziciji, a mnogi TV voditelji nisu u stanju da delaju poput Olje Bećković. Pa da, sa zasluženim autoritetom, suvereno vladaju „sesijama”, da odlučno vraćaju njihov tok na odabranu i dogovorenu temu, da intervenišu smisleno zarad razjašnjenja i razumevanja kod onih kojima se svi zajedno obraćaju, najzad da hitro „otkače” iz priče nepristojnog govornika sklonog bezobrazluku i vređanju.