Pesma nema snagu hrama

INTERVJU
Miodrag Pavlović (1928), pesnik, esejista, putopisac, prozni i dramski pisac, antologičar i prevodilac, objavio je više od četrdeset zbirki pesama, šest knjiga proze, dvadeset esejističkih knjiga, dve knjige drama, četiri knjige putopisa, pet knjiga prevoda, sastavio je pet antologija...
Pavlovićeva dela su prevedena na sve evropske i nekoliko orijentalnih jezika. Redovni je član SANU, MANU i Evropske akademije za poeziju. Dobitnik je naših najznačajnijih književnih nagrada i nekoliko uglednih evropskih priznanja.
Zavod za udžbenike Beograd, u ediciji "Nova dela", objavio je Pavlovićevu zbirku pesama "Rajske izreke", a smederevska "Arka" knjigu "Život u jaruzi – Ktitorov san".
Miodrag Pavlović je nedavno dobio nagrade "Bazjaška povelja", koju dodeljuje Savez Srba u Rumuniji, i "Pečat varoši sremskokarlovačke", priznanje "Brankovog kola".

Da li je došlo vreme za svođenje pesničkih računa?

Voleo bih da u nekom razgovoru kažem zaključne, završne stvari, ali, izgleda, da to nije moguće. Neće biti završnog intervjua ni na ovom, ni na onom svetu. O našoj zajedničkoj prošlosti ne mogu da ispričam sve što znam, a verujem da to i ne treba činiti. Niko neće biti ohrabren svojom, ili nekom opštom prošlošću koja ne može biti do kraja osmišljena, ni opravdana, ni optužena.

Ono što smo danas dostigli u svom umnom ili duhovnom razvoju, sutra može da ne važi.

Zbirka "87 pesama", objavljena daleke 1952. godine, bila je, po mnogo čemu, nova – kamen međaš u srpskoj poeziji. U tom posleratnom periodu, kada su na ceni bile socrealističke tvorevine duha, nije bilo lako izboriti se za moderan pesnički izraz?

O prvim godinama  novog, modernog talasa u našoj poeziji govorio sam više puta. Sada mi dajete priliku da pomenem neka imena koja su nas u to vreme podržala. Bili su to: Dušan Matić i Eli Finci, zatim krug oko beogradske "Mladosti" – Risto Tošović, Zoran Žujović i Radomir Konstantinović. Znaci naklonosti su dolazili sa raznih strana. Pomenuo bih i Jaru Ribnikar, Anicu Savić Rebac, Stanislava Vinavera, Miloša Đurića, zatim Mihiza i Dobricu Ćosića. Nastale su podele koje su se osetile u Zagrebu (oko časopisa "Krugovi"), u Skoplju, Ljubljani, kasnije i u Sarajevu. Ćutanje Miroslava Krleže doživeli smo kao nešto negativno po nas. Danas se pitam: da li sa pravom.

Bilo je dosta komešanja u političkim krugovima o kojima smo mogli samo da slutimo. No pre svih tih promena, mi smo pisali i pisali, ne verujući da će do tih promena uopšte doći. Verovali smo u neku mnogo dalju budućnost no što je ona stvarno bila. Ali, i kasnije, kada su naše pesme mogle da izađu na videlo dana, nije sve išlo glatko: doživljavali smo ideološke napade, odbijani su nam rukopisi, imali smo poteškoća u svakodnevnom životu.

Kako se taj "sukob" završio?

Kada smo počinjali sa stvaralačkom aktivnošću, koja je trebalo da se objavi, da postane javna, prepreke su bile visoke do nepojamnosti. Ali protivljenja i neprijateljstva nisu uvek bila tako ozbiljna kao što često hoćemo da verujemo. Drugovali smo kasnije sa bivšim neprijateljima, poravnali smo se sa onima koje nismo voleli. Nije to bila popustljivost, niti neki viši stepen prilagođavanja. Nismo znali gde je ta tačka na koju se zaista možemo osloniti. Šta se od stvarnosti "stvarno" može očekivati? Oni od kojih smo očekivali pomoć i podršku našli su se na nekom suprotnom horizontu od našeg. Počeli smo da sumnjamo u trajnost kulturnih i moralnih vrednosti.

Iz knjige u knjigu, u vidu koncentričnih krugova, širila su se Vaša interesovanja za duhovne vertikale, sudbinska ishodišta, civilizacijske uslovljenosti, dodir praiskonskog i magijskog. Pri tom, niste se odricali naše tradicije i istorije?

Izneverila nas je sopstvena "tradicija", a da se to spolja, izvan naših događanja, nije moglo videti. Ono što je duboko u nama imalo iskonsku snagu i trajnost, bilo je teško artikulisati. Ipak, nekud se moralo stići, često uz pomoć samoironije. Ta ironija nas je podmlađivala i istovremeno potvrđivala vrednost mitskih situacija do kojih smo morali povremeno da se spustimo. O njima govori srednji deo "Rajskih izreka". Bar tako se moji tekstovi iz poslednje knjige meni pričinjavaju. Mi se podmlađujemo kada nas naše zagonetke vraćaju ka polaznim tačkama nagona, svesti, mišljenja, a polazne tačke obično zadržavaju svoju dinamičnost.

Pokazali ste da evropsko u poeziji može da bude – lično, nacionalno i univerzalno?

Magnetizam evropske tradicije delovao je vrlo jako. Nadovezivali smo se na ranija literarna oduševljenja (francuska poezija s kraja 19. veka) i otkrili nove lekcije modernosti (Džojs, T. S. Eliot, Dilen Tomas, V. B. Jejts). Ali ono što su nam predali u nasleđe naši pesnici (Nastasijević, Rastko Petrović, neki nadrealisti, Vinaver) bilo je i ostalo najvažnije. Tako mi se bar danas čini. U svakom slučaju, kulturni krugovi u kojima smo se kretali bili su i ostali različiti. Kultura je, mislim, uvek bila nešto policentrično, mada su glavni tokovi mogli da se razlikuju od bočnih pritoka. Nikada kultura nije podlegla samo jednoj normi. Tako je i sa jezikom. Kreativnost, umetnička i druga, podrazumeva iznenađenje, a šta od njih ostaje na snazi, vidi se tek kasnije.

Knjiga "Rajske izreke" sabrala je Vaše celokupno pesničko iskustvo, ali je i potpuno drugačija od svih prethodnih zbirki. Iako u zrelim godinama, i dalje pevate mladalački?

Hvala vam što obraćate pažnju na moju najnoviju knjigu pesama. Nameravao sam da u nju sažmem sav svoj pesnički rad tokom poslednje decenije (ili duže) i da bude, možda, u bukvalnom smislu – posthumna. Međutim, neki glas mi je rekao da ne čekam više, da ničeg posthumnog neće biti. Ova knjiga donosi vodu sa više izvora, nisu svi "rajski", ali mogu da pomognu kada se putevi pobrkaju, a to se pesnicima češće događa nego drugim ljudima. U knjizi se, mislim, ukršta racionalno i mitsko, ironično i strasno. Nekima se knjiga sviđa jer sadrži, kažu, mnogo humora. Nisam toga bio sasvim svestan: meni je ono humorno – prirodno.

Hram, uobličavanje hrama, Vaša je opsesivna tema. Ali, to nije graditeljsko podizanje hrama, već stvaranje hrama  u samom sebi, kao deo duhovne potrebe?

Još davno sam, pišući pesme, mislio na zidanje. Očaravale su me velike, ali i one manje građevine. Hramovna zdanja su suprotnost krhkom tkanju pesme. Pa ipak, oni se negde sustižu: arhitektura pozajmljuje svoje dimenzije pesmi. Istovremeno, hram je prostor u kojem pesma treba da odzvanja. Zajedno, pesma i hram, mogu da se uzdižu, ali zajedno mogu i da propadaju u ponor neke istorijske krize. U svakom slučaju, hram je ona čvrsta tačka koja nam je potrebna. Na drugoj strani su fluidnost jezika i pesničke forme. Pesničko delo i kada dostiže vrhunac svog smisla, kada postaje vizija koja se naizgled ne može prevazići, nema onu definitivnost koju imaju sveta i sveštena zdanja. Pesma je okvir za pojavu velikih vizija. Ali poslednje istine se najbolje označavaju tkanjem reči i stihova.

Da li se u našim glavama nalazi celokupni svemir. Da li je to tajna koju jedino pesnici mogu da otkriju?

Pesma je nešto vrlo složeno i onda kada je peva slavuj na grani: u njoj se ukršta znanje sa radoznalošću, muzika bioritma sa shemom apstraktne misli. Kroz pesmu je moguće i poimanje istorijskih i savremenih pojava društvenog kretanja ili razotkrivanje smisla tehničke invencije.

U autopoetičkom zapisu "Nastanak i nestanak pesme", komentarima na neke svoje knjige, održali ste "lekciju" književnoj kritici, koja nije uočila mnoge važne pojedinosti u Vašem delu?

U eseju "Nastanak i nestanak pesme" samog sebe sam intervjuisao, da tako kažem, i mogao bih da svoje delo više ne uzimam kao temu. Malo ko je taj esej pročitao. Utoliko gore po mene. A moje poslednje dve pesničke knjige: "Rajske izreke" i "Život u jaruzi – Ktitorov san" objavljene su posle nastanka ovog ispovednog ogleda. Možda je stoga opravdano da o tim knjigama još nešto kažem. No radije bih to učinio pošto doživim neke odzive od strane čitalaca i kritičara.

Tek ovih dana objavljen je jedan prikaz u "Književnom listu" o "Rajskim izrekama". Prikaz miran, pun dostojanstva i poštovanja prema autoru. Usmeno se često pominje neočekivani humor koji ova zbirka sadrži, nasuprot njenoj ozbiljnoj tematici. Ironičan pogled na probleme savremenog sveta sadrži, pre svega, prvi deo knjige. Središnji deo je višeslojan i pun humornih efekata, koji su nastajali, ako se dobro sećam, sami od sebe, tokom pisanja, pa i tokom sanjarenja. Meni je ta samoironična nota vrlo po volji. Zadovoljan sam završnom pesmom knjige pod naslovom "Novo slogomerje", kao i malom pesničkom građevinom naslovljenom "Ktitorov san".

U kojoj meri pratite politička zbivanja kod nas. Kakva je, po Vama, sudbina Srbije?

Kuda dalje, šta nam predstoji? Kako se pripremiti za vreme dolazeće? Mislim da su mogućnosti ljudskog mišljenja beskrajno velike. Ali, mi ih u malom procentu iskorišćavamo. Moramo se učiti da mislimo o kompleksnosti sveta u kojem živimo, u kojem su stvoreni naši preci, u kojem će živeti naše neminovno potomstvo. Ne treba se stideti znanja i umenja. Negde se mora stići. I oni koji su zalutali naći će puteve povratka osnovnim istinama.