Zanović je Šćepan Mali

U stotom, jubilarnom „Kolu” Srpske književne zadruge upravo je objavljen novi roman Milisava Savića „Princ i serbski spisatelj”. Milisav Savić je, ističe Dragan Lakićević, pune četiri decenije u vrhu srpske književnosti. Srpska književna zadruga je, u obnovljenom „Savremeniku”, objavila Savićev roman „Ljubavi Andrije Kuradića”, tada mladog pisca, 1972. godine. Ista kuća je objavila i njegov roman: „Hleb i strah” (1991), zbirku pripovedaka „Ujak naše varoši” (1977) i „Fusnota” (1995) i antologiju „Savremena italijanska pripovetka” (1993).

Novi roman Milisava Savića, jednog od najaktivnijih i poetički najotvorenijih predstavnika srednje generacije savremenih srpskih proznih pisaca, kaže Marko Nedić, sledi najbolje osobine njegove ranije proze, posebno njenog postupka naporednih narativnih tokova, primenjivanih u mnogim njegovim romanima, najizrazitije u „Ožiljcima tišine“. Za razliku od prethodnih knjiga, u kojima su paralelne priče bile raspoređivane u veće kompozicione celine, u ovom romanu one se sistematično smenjuju jedna za drugom tokom cele sadržine ovog izuzetno zanimljivog i provokativnog proznog dela.

Novi roman ima dva narativna toka: jedan se odnosi na Stefana Zanovića, pustolova i samozvanog princa iz Paštrovića u Crnogorskom primorju, drugi na pisca i prosvetitelja Dositeja Obradovića. Njihovi likovi se, poput likova Andrića i Crnjanskog u „Ožiljcima tišine“, razvijaju kao tipični antipodi. Stefan Zaninović je dinamični putnik, prevarant, ljubavnik, maštar, zatvorenik, prigodni pesnik, prijatelj i poznanik evropskih vladara i velikih francuskih pisaca i filozofa druge polovine 18. veka, zaljubljenik u neposredni život i u njegove izazovne oblike ispoljavanja, pun planova i ideja o poboljšanju vlastitog položaja u stvarnosti na štetu drugih i pun nade da se njegovi snovi i želje u budućnosti mogu ispuniti. Nasuprot njemu stoji lik Dositeja Obradovića, prosvetitelja i patriote, racionaliste, moraliste, skeptika, pisca koji je verovao u moć razuma i potrebu razumevanja među ljudima i narodima, koji je svojim visoko ispoljenim nacionalnim osećanjem, neposredno potvrđenim dolaskom u ustaničku Srbiju, umnogome pomogao jačanju samosvesti srpskog naroda u vreme Prvog srpskog ustanka i borbe za nacionalnu i političku slobodu.

Pišući roman o dve istorijske ličnosti, naglašava autor, držao se faktografije. Pročitao je veliki broj knjiga iz 18. i 19. veka, ali je, naravno, korišćena i fikcija.

Kazanova, najveći avanturista 18. veka, priznao je da je Zanović bio veći avanturista od njega. Lep, visok, oblačio se po poslednjoj venecijanskoj modi, koju je kombinovao sa crnogorskom nošnjom. Savić, ipak, misli da Zanović nije bio avanturista, već čovek koji je morao da se prerušava. Smatra, takođe, da je Zanović, u stvari, bio Šćepan Mali.

U romanu su opisani i Dositejevi poslednji dani u Beogradu. Imao je, objašnjava Savić, veliku podršku Jovana Skerlića, ali su protiv njega bili Vuk, Njegoš i dramski pisac Kosta Trifković.

Obojici, i Zanoviću i Dositeju, zajednička je bila ljubav prema otadžbini.

Milisav Savić najavljuje da će uskoro izaći njegovi „Rimski dnevnici“ u kojima će, između ostalog, biti objašnjeno i kako je nastajao roman „Princ i serbski spisatelj“.