Izražavanje je slobodno samo ako je „ispravno"

Borimo se za pravo svakoga da slobodno, bez straha od posledica, iznese svoje mišljenje, reče jedan od inicijatora „Proglasa” uoči izbora, a slično su, mesecima unazad, govorili predstavnici pre svega prozapadne opozicije i oni koji su ih, direktno ili indirektno, podržavali. Međutim, sudeći po izjavama zastupnika ovog nespornog stava, slobodno izražavanje je dozvoljeno samo ukoliko se „ispravno” misli, odnosno deli njihovo mišljenje. Kad bi dozvolili da je i mišljenje suprotno njihovom slobodno izraženo, ne bi bili tako zgranuti rezultatima izbora, niti bi tvrdili da se „dogodila krađa neviđenih razmera”.

Proglas je izašao pred izbore, a cilj mu je, kako su izričito naveli njegovi autori, da što više ljudi izađe na birališta i da glasaju po sopstvenoj savesti. Nisu, kažu, hteli nikome da sugerišu kome će dati glas i ne podržavaju nikoga. I stvarno nisu podržali nijednu listu, niti je bilo potrebe, budući da je i iz samog teksta „Proglasa”, a naročito u intervjuima njegovih potpisnika svakome bilo jasno koga podržavaju i kako građani, po njihovom mišljenju, treba „slobodno” da glasaju.

Autori „Proglasa” su, kako su i sami naveli, ostvareni ljudi, respektabilnih karijera, akademici, glumci, reditelji, sportisti, književnici, lekari… Nisu, kažu, nikakvi elitisti, već „grupa ljudi koja želi da ohrabri svakog pojedinca da kaže šta misli”. I trudili su se da svojim govorima „ohrabre” ljude da shvate da žive u diktaturi, zemlji ogrezloj u kriminalu i korupciji, da im nikad u životu nije bilo gore nego danas, da ćute zato što su uplašeni, da ne kažem, kukavice, ucenjeni, kupljeni… Nikome od „motivatora” sasvim sigurno ni na pamet nije padalo da većina ljudi ne misli da živi u diktaturi, niti da pričom, pre svega, o ucenjenim i kupljenim ljudima vređa te ljude. Ni onaj ko je spreman da učini bilo šta, ako će mu to doneti neku korist, nikako ne voli da mu neko kaže da je „prodana duša”, a kamoli onaj ko sve što radi, radi zato što ima neke svoje stavove i principe, ili prosto veruje da je tako ispravno.

Dok su „proglasovci” obilazili Srbiju, političari koje oni nisu podržali, mada su ljudi stekli utisak da jesu, putovali su u Berlin, pisali pisma na belosvetske adrese, e da bi zapadnim zvaničnicima objasnili zašto moraju da im pomognu da se sruši „Vučićev kriminogeni režim”. Bilo je pokušaja da se nekako zabrani Vučiću da učestvuje u izbornoj trci, ali to „zapadnjaci” nisu mogli da obezbede. Jeste im bilo žao, ali nisu znali kako bi to uradili. Što se tiče predizbornih aktivnosti u zemlji, kad se nisu pisala pisma strancima, uglavnom su se svodile na priču o neviđenoj izbornoj krađi koja se sprema, jer sve osim njihove pobede može biti samo rezultat izborne krađe, i na planove za odbranu „pobede” na ulici. Svako ko se usudio da slobodno iznese svoj stav da ta pobeda, sudeći po istraživanjima javnog mnjenja, i nije baš sigurna, te da građani od njih treba da čuju stavove o važnim državnim pitanjima, bio je najstrašnije izvređan, uz svesrdnu asistenciju „profesionalnih” medija.

Vučić je za to vreme obilazio Srbiju, selio se s televizije na televiziju, pričao po ceo dan šta je urađeno i šta će biti urađeno. Toliko ga je bilo da je dosadio i onima koji ga podržavaju. Ali nije se on setio ljudi u, na primer, leskovačkim selima u predizbornoj kampanji, pošto ih je obilazio i kad izbori nisu ni na vidiku. Preteruje kad kaže da nema sela u Srbiji u kome nije bilo, ali blizu je istini. S njim su u kampanji putovali i ljudi sa onog spiska od 2.000 javnih ličnosti koje su ga podržale, ljudi ostvareni, zavidnih karijera, akademici, doktori, sportisti…, koji su pričali šta je urađeno u njihovoj oblasti i šta očekuju da bude urađeno. Usput, Vučić nije propustio nijednu priliku da ne kaže da o tome ko će biti vlast u Srbiji neće odlučivati ambasadori, strani političari, ni sa Istoka, ni sa Zapada, već isključivo naši građani na izborima. Kako građani budu rekli, tako će biti, kazao je, ali i naglasio da će volja naroda biti poštovana i odbranjena.

Sigurnim „pobednicima” je trebalo tri sata posle Vučićevog saopštavanja rezultata izbora i proglašenja pobede da se uopšte obrate javnosti, to i smrknuta lica bila su rečitija od svega što su rekli, a rekli su da čekaju zvanične rezultate i da su ubeđeni u pobedu u Beogradu. Dan kasnije su se setili „neviđene izborne krađe”, „pronašli” 40.000 „fantoma” iz Republike Srpske, sablaznili se što tamo neki iz Besnog Foka misle da su Beograđani i još glasaju samo zato što im je selo na teritoriji grada Beograda za njegovu skupštinu. Šta ima da se pitaju oni iz Besnog Foka kakav će prevoz biti i kako će se vratiti kući kad subotom nahrupe u tržne centre. To se njih uopšte ne tiče, o prevozu treba da odlučuju oni koji svakog dana do tih tržnih centara mogu da se prošetaju. I kakav je to način da o beogradskoj skupštini odlučuje neko iz Grocke, njihov posao je da isporuče voće i povrće na beogradske pijace, a o pijačarini će odlučivati oni koji dođu da ga pazare. Pa ako im je voće bez veze, onda će da razrežu pijačarinu, da se Gročani puše i da razmisle šta su ponudili. Ali niko im ne bi zamerio, naprotiv, da su se masovno odazvali pozivu da na ulici odbrane, s pravim Beograđanima, dabome, „svoju volju iskazanu na izborima”, dok se ne ponište izbori u Beogradu. Dva dana kasnije predstavnici SPN su se setili da se imaju poništiti svi izbori.

Citirani su slobodno izraženi stavovi nemačkih i austrijskih evroparlamentaraca, koji su se zgrozili nad „izbornom krađom”. Kako izgleda slobodno izraziti svoj stav u Srbiji, ako nije „ispravan”, na svojoj koži osetio je Vladimir Bilčik, izvestilac EP za Srbiju. Samo zato što je rekao da su izbori protekli u redu, najstrašnije je izgrđen, „jedini slep kod očiju”. Ništa bolje nije prošao ni američki ambasador Kristofer Hil zato što je rekao da se raduje nastavku saradnje s novom vladom. Odmah mu je Dragan Đilas u pisanoj izjavi medijima objasnio kako stoje stvari, budući da ovaj to ne zna, jer je bio na božićnim praznicima. Zaključio je: „Niko od nas ne očekuje da bilo ko iz sveta određuje ko će biti vlast u Srbiji, niti bi to ikad prihvatili.” Ali se od EU, kako su predstavnici SPN napisali u pismu, očekuje da utiče na poništavanje izbora, jer su pokradeni, o čemu svedoče gore pomenuti evroparlamentarci sa „ispravnim stavom”.

Svako ko se usudio da osudi pokušaj nasilnog upada u Skupštinu grada takođe je bio nagrđen, pošto nije video da je u stvari policija napala mirne demonstrante, koji su „kucali na vrata”. To što smo svi videli i čuli kako nosioci liste SPN pozivaju na opkoljavanje Skupštine grada i ulazak u zgradu, Nebojšu Zelenovića kako zove „Mikija (Aleksića) da pogura” jače, dok pucaju stakla prilikom „kucanja” na vrata motkama, naš je problem što ne umemo ispravno da gledamo. Ni ubeđivanje „proglasovaca” da nismo videli to što smo videli, nego nasilnike iz policije, nije pomoglo. „Proglas” je rešio da pomogne i organizovanjem najvećeg protestnog skupa. I došlo je mnogo ljudi, ali, kažu nemački mediji, nedovoljno. Mnogo su razočarani opozicijom, pa i „Proglasom”, vide, „pogrešno”, naravno, da su policajci napadnuti, da su „lideri opozicije istrošeni”, da „predsednik Srbije ima međunarodnu podršku i rezultate na unutrašnjem planu kad se radi o infrastrukturi, otvaranju radnih mesta i dovođenju industrije”.

Profesor Filozofskog fakulteta u Beogradu Ognjen Radonjić u intervjuu listu „Danas” dao je svoje mišljenje kako je vlast raznim mahinacijama stigla do ovih rezultata, i naveo: „Bezoblična masa ljudi koja prodaje svoje glasove – to nije strah i ucena, već glupost, primitivizam i pokvarenluk.” Kritikuje i opoziciju zbog „izostanka rada na terenu i političke kampanje” i navodi: „Nije se postigla mobilizacija građana. Mora se žestoko raditi na terenu, na lokalu je nužno uspostaviti lokalnu infrastrukturu i direktan odnos s građanima. Tako je radila opozicija devedesetih. Između ostalog, ključna stavka navodnog uspeha naprednjaka je taj što oni u glavu poznaju svoje birače i stalno su u direktnom kontaktu s njima. Prozapadna opozicija ne poznaje svoje birače.” Kaže da opozicija treba da upozna svoje birače. Dobar savet sve. Kad upoznaju tu „bezobličnu masu”, možda će razumeti zašto ona slobodno ne iznosi svoje mišljenje, nego ćuti. I „pogrešno” glasa.

Popadići i Bata

Predstavnicima liste „Srbija protiv nasilja” trebalo je malo vremena da se saberu kad su videli rezultate izbora i da nema ništa od pobede. To je, valjda, bio razlog što su „profesionalni” mediji prvi dan posle izbora prebirali razloge za izostanak pobede. Bilo je, između ostalog, navoda kako je „velika šteta što se ljudi iz ’Proglasa’ nisu kandidovali, pa svi bi glasali za Emiliju Popadić”. Svetlanu Bojković su ljudi voleli da gledaju kao energičnu Emiliju Popadić, ali ništa manje nisu voleli Violetu Popadić, a Lidija Vukićević je ne samo podržala nego bila i u naprednjačkom spotu. Nema toga ko nije obožavao Koku, a Jelica Sretenović je bila govornik na mitingu SPS-a u Beogradu. No, ni Violeta ni Koka nisu, a ne bi ni Emilija bila presudni faktor u izbornom ishodu. Ne biva to u Srbiji, što svako ko iole ozbiljno prati politiku zna. Primer je Velimir Bata Živojinović, koga su svi obožavali, citirali i danas citiraju njegove replike iz filmova. Baš zbog toga ga je SPS 2002. godine kandidovao na predsedničkim izborima, a Bata je osvojio samo 119.052 glasa i ostao iza Vuka Draškovića, Vojislava Koštunice i Miroljuba Labusa, zato što se birao predsednik države, a ne najomiljeniji glumac, filmski ili televizijski lik.