Nema i neće biti zastave EU na Hradčanima!

Specijalno za „Politiku“
Prag, 14. oktobra – Zastava EU neće biti okačena na sedište šefa češke države na praškim Hradčanima ni tokom predstojećeg češkog predsedavanja Uniji u prvoj polovini 2009, saopštio je Radim Ohvat, portparol predsednika Češke Republike Vaclava Klausa.

Na sedištu vlade na praškoj Maloj strani zastava Unije je, uz češku državnu zastavu, istaknuta neprestano još od ulaska ove zemlje u EU 1.maja 2004. Biće, naravno tamo i u vreme češkog predsedavanja...

Klaus je poznati kritičar politike EU, u poslednje vrijeme može se reći čak i lider tzv. evroskeptičke struje u Uniji (vidi okvir). Prilikom stupanja zemlje u EU odbio je da izvesi na svoje sedište zastavu Unije jer za to nije video nikakav razlog „pošto Češka nije nekakva provincija EU”. Na Hradčanima je, po njegovim rečima, češka zastava „dominantna, nezamenjiva i ne sme biti u senci neke druge zastave”.

Klausa je zbog toga kritikovao njegov prethodnik na čelu češke države Vaclav Havel i označio taj postupak za „skandalozan”. „U svim zemljama članicama EU u kojima sam bio video sam da je na sedištima šefova države, uz nacionalnu, i zastava Unije”, ukazao je Havel i time dao podsticaj za neke grupice evroentuzijasta da demonstriraju za postavljanje zastave EU na „glavnoj zgradi u državi”.

Ohvat je kao argumentaciju dodao da, kao što na Hradčanima ne visi zastava EU, tako tamo nema ni zastave OUN i NATO, organizacija čiji je, takođe, član Češka, i za koje niko ne traži da se njihove zastave nađu tamo. Samo tokom posete šefa Evropske komisije Žozea Baroza Češkoj 2006. bila je na Hradu zastava EU.

To bi, kako je ovim povodom sugerisao vicepremijer za evropska pitanja Aleksander Vondra, moglo da se primeni i tokom predsedavanja, pa ako bi u sedištu šefa države bio neki sastanak ili skup u okviru Unije onda bi trebalo da se izvesi i zastava EU. No, naravno, biće onako kako „gazda” Hradčana kaže...

EVROKLAUSIZMI  

Ovaj ekscentrik i istovremeno politički pragmatik, osim opravdane kritike evrobirokratizacije, nije se libio ni populističko-estradnog omalovažavanja i odbacivanja EU koje je često bilo i dosta zabavno. Na primer, uredbe EU (kojih je zaista previše i regulišu mnogo šta nepotrebno, a nema ih tamo gde su mnogo potrebnije) podsećaju prilikom čitanja na Orvela, evropski novogovor (evrospik) i „političku korektnost”, mogu se porediti sa njuspikom, propisanim od „velikog brata”... Evropejstvo Klaus izjednačava sesperantom, tojest „mrtvim” i „veštačkim” jezikom, i koristi gotovo svaku priliku da se „očeše” o svaku nepodopštinu u EU... Za sebe kaže da je „tačerist”, i protivnik je evra čije uvođenje smatra „guranjem različitih zemalja u košulju iste veličine, s istim okovratnikom za različite vratove”, što je „jedan od glavnih uzroka usporavanja rasta u evrozoni”. A najveće štete imaće, tvrdi, ako na to pristanu, nove članice Unije kojima je neophodna sopstvena monetarna, kamatna i valutna politika.