Govor mržnje kao političko oružje

Predsednik Srbije ocenjuje da je opozicija vodila kampanju pod geslom „mrzim Vučića”.

Baruh Spinoza je mržnju video kao tip bola čiji uzrok leži u spoljašnjim izvorima. ­Rene D­eka­rt je definisao kao svesnost da je neko ili nešto loše, u kombinaciji sa jakom potrebom da se od toga udalji. Sigmund Frojd je opisao kao stanje ­ega­ koje želi da uništi izvor svoje nesrećnosti.

Ako smo dogurali dotle da Aleksandar Vučić izaziva tako jaku negativnu emociju, a reklo bi se da izaziva, zašto se predsednik ne upita kako je došlo do toga da uvećavajući broj građana prema svom predsedniku gaji dubok, trajan i intenzivan osećaj animoziteta, ljutnje i neprijateljstva. Čime je doprineo da kod toliko ljudi stvori jedan dugotrajni osećaj, pošto psiholozi smatraju da je mržnja više trajni stav nego privremeno emocionalno stanje osobe?

Vučić je godinama sistematski radio na polarizaciji Srbije, na podeli „mi” i „oni”. Predsednik koga Ustav obavezuje da izražava jedinstvo svih građana, svoju funkciju koristi za političke obračune. Omalovažavanjem, vređanjem, uznemiravanjem i ponižavanjem, a u poslednje vreme i direktnim ruganjem, stvara otpor čija je trajektorija sada moguće dospela do tačke mržnje. Pritom se služi providnom manipulacijom: ko mrzi Vučića, mrzi Srbiju.

Govor mržnje postao je političko oružje. „Ne sejem ja mržnju, go**ari jedni odvratni”, uzvratila je tadašnja predsednica vlade Ana Brnabić kritičarima tokom majske debate u parlamentu. Takav jezik su nažalost prihvatili i neki Vučićevi rivali otvarajući nedostojne i prljave kampanje.

Vučić ne želi da sluša šta kritičari vlasti i njegovi neistomišljenici imaju da kažu. Mogli su i da ne budu u pravu ali bili su vođeni iskrenom željom da se stvari poboljšaju. Da se problemi reše. Odbijajući svaku kritiku, dugogodišnji lider naprednjaka pokazivao je totalitarnost uma svojstvenu radikalima iz kojih je ponikao.

Slavni američki senator Vilijam Fulbrajt jednom je napisao: „Kritikovati sopstvenu zemlju predstavlja uslugu i kompliment. Usluga je jer zemlja može da pokuša da bude bolja nego što jeste. Kritika je, ukratko, više od prava. Ona je patriotski čin – viši oblik patriotizma.”

Zato je Vučićev „patriotizam” destruktivan, zato umesto neslaganja indukuje mržnju. On se populistički oslanja na onaj deo voks populi koji je uvek spreman da kliče vođi. Manipuliše sve preplašenijim narodom kako bi se zbijao oko njega i njegove partije. Povlađuje najnižim strastima i oslanja se na nedopustiv rečnik tako što svoje političke rivale iz dana u dan naziva ološem i lopovima.

„Marinika Tepić je lažov, žena koja ne postoji stvar koju nije uradila protiv naše države, ne postoji odgovornost koju nije pokazala ni na jednom mestu, kao i Dragan Đilas”, rekao je jednom „braneći” srpsku političarku od napada da je „rumunski neprijatelj”.

Ponaša se kao vlasnik svih istina okupljajući po kuloarima moći samo poslušnike, „evet efendije”, kako ih je zvao Ivo Andrić, i gurajući od sebe ljude od znanja svestan njihovog svekolikog integriteta koji je teško kupiti na partijskoj berzi položaja i beneficija. Sudije i tužioce doživljava ili kao stranačke aktere ili stranačke konkurente. Zar ne iritira kada svojim izjavama, protivno Ustavu, interveniše u vršenju sudijske funkcije? Ili kada se ostrvi na sudiju Miodraga Majića?

Napada profesore univerziteta i prezire deo svojih građana koje proglašava za „lažnu elitu”. Kako može da umišlja da će ga voleti dok narod plaši porukom da demonstranti spremaju „zlo, haos i nasilje” i da će „po nalogu Zapada rušiti Beograd”. Samo iritirana sujeta može da pravda hapšenje studenata uz optužbu da „ruše ustavni poredak”.

Govor mržnje postao je službeni jezik Srbije, a Vučić ga je uselio u tabloide, njemu omiljene televizije sa nacionalnom frekvencijom i na društvene mreže. Tamo ne prestaju da komentarišu „moždane izlive prozapadnih novinara”. Ne mora predsednik da uvek bude lično odgovoran, ali je odgovoran što ne sankcioniše naprednjačke lokalne kabadahije. Da li će vlast da se ogradi od lokalnog odbora SNS-a u Vranju, koji je portal „Info-Vranjske” označio kao „teroristički i izdajnički”?

Uz aminovanje s vrha, omalovažavaju se i zastrašuju novinari koji u raspodeli društvenih poslova imaju obavezu i pravo da informacije istinito i dosledno prosleđuje javnosti. Samo tako se obezbeđuje zdrav i neprekidan dijalog između sveta politike i javnosti. Ako ga nema, ako se ućutka javna reč, ako se svede na pretnje ili kupovine sa vrha i ćutanje odozdo, novinarstvo se pretvara u farsu. Na novinarima nije da se bave time da li će vesti nekome doneti profit ili štetu. Svako ima svoje interese a mediji nisu tu da bi sve zadovoljili.

Vučić je prvi mržnju uneo u javni diskurs. Mrzi one koji ga ne vole. Sada mrzi i one koji ga ne mrze i samo bi hteli da ga više ne gledaju i ne slušaju svaki dan. Kidiše na glumce. Vređa potpisnike „Proglasa”. Širi krug „neprijatelja i izdajnika” rizikujući da svojim stavovima i ponašanjem, i sam zbog nedostatka elementarne tolerancije, pa i pristojnosti, postane sve omrznutiji.

Politika je kumulativna disciplina u kojoj, kao i u fizici, važi zakon akcije i reakcije. Svaka izjava u kojoj se pripadnici režima obračunavaju i napadaju svoje kritičare, bilo u skupštini bilo van nje, u medijima ili na društvenim mrežama, deluje poput varnice koja dalje raspiruje rešenost dela građana da istraju u svojim zahtevima. Kada bi Vučić rekapitulirao sve što je govorio, onda ne bi trebalo da se iznenadi što ga mnogi mrze. Ako ga mrze. Ili on kao mrzitelj svojih neistomišljenika to samo priželjkuje. Garantujem da se više ljudi smejalo kada je Vučić izjavio da je popularniji od legendarnog Bate Živojinovića koga stotine miliona Kineza obožavaju zbog uloge u filmu „Valter brani Sarajevo”. Takva nadmenost više izaziva sažaljenje nego mržnju.

Indijski filozof Sidarta Gautama istraživao je poreklo mržnje i zaključio: „Mržnja se nikad ne smiruje mržnjom, već jedino njenim odsustvom. Ovo je večni zakon.”

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista