Pre podne i po podne

Da sam bar pola Engleskinja. Ali nisam. Crnogorka sam. I to ne pola. Cela. Doduše, samo od podneva. Do podneva sam Srpkinja. Skroz.

Jasno vam je odmah da nisam neki čovek.

Do podneva pretim poreklom Crnogorki, od podneva rođenoj Srpkinji.

Do podneva zaplenjujem crnogorske stanove po Beogradu, od podneva srpske vikendice po moru.

I sve tako. Za sada je nerešeno.

Jedino noću sanjam da sam neko drugi. U stvari, treći.

Moram da priznam da sam od dana kada sam saznala da se patriotizam ne sipa u traktor strahovala da će se otkriti da i gliseri ne idu na isto gorivo. I, evo. Tačno tako.

Sumnjala sam i da će, otkako smo jedni drugima okrenuli leđa, stići i taj nož. A gde drugo? Kod nekih od nas u srcu nije bilo mesta od onog koji tamo stoji još od crnogorskog referenduma. Dakle, sve sam to pomalo očekivala. 

Ali, nisam očekivala da stvari krenu baš ovim tokom. Mislila sam: kad Beograd ima mesta za američkog ambasadora Mantera, imaće i za rođenu Beograđanku crnogorsku ambasadorku Anku. Kada lete avioni za London, leteće i za Podgoricu, kad može slano tursko more na kosovsku ranu moći će i crnogorsko. Ali, ne.

Crna Gora je poseban slučaj za nas, baš kao što smo mi poseban slučaj za sve ostale.

Od kada je krenulo to s bojkotom mora, otimanjem vikendica, pa i ukidanjem ekskurzija, shvatila sam da ne mogu da se pravim kao da se to mene ne tiče. Iz makar dva razloga. Ni pre podne, a bogami, ni po podne. 

Da znate da mi se više ne mili da ustajem ujutro. Ne znam šta bih „im” rekla, a strah me je, naleteću na nekoga od „njih”. Muža, sina, oca, brata… Dovoljno mi je što ne mogu da pobegnem od sebe. S rođacima je lako, više se ne viđamo. Pre podne ja neću kod njih, posle podne oni neće kod mene.

Odmor od sada planiramo pozivajući se na srpsku Rezoluciju u Ujedinjenim nacijama i zvaničnu politiku Beograda. Dakle, Turska. Priznali su Kosovo, ali pre Rezolucije. Crna Gora je posle, dakle, otpada. Do sada smo išli u Tursku iz potpuno pogrešnih razloga. Više ne.

Sreća je da radim pre podne, pa ne dolazim u konflikt s pretežno srpskim okruženjem. Sreća je i da sada imam još jedan razlog više da ne volim svoje direktore. Nesreća je da i oni imaju razlog više da ne vole mene. 

Sve u svemu, navikavam se. Trudim se da ne razmišljam o stvarima koje nas razdvajaju. Ima i takvih. Trenutno ne mogu da se setim mnogih, ali sam sigurna da ih ima. Pa, nismo valjda izgubili razum. Možda više ne govorimo istim jezikom, ne idemo u istu crkvu, možda više ne možemo ni da se volimo, ali znam da se oko Kosova slažemo. 

Znam da Kosovo ne dam pre podne. Onda ga ne dam ni posle podne.

A noću? Noću onda sanjam da je nekoga briga za to.