Crkva će nastaviti da gradi mir

Poruka mira i jedinstva, dobre volje među pripadnicima različitih naroda i vera, ali i političkih orijentacija i partija, danas je podjednako potrebna u svetu kao i u našoj sredini. Crkva tu svoju službu jedinstva, prevazilaženja podela, pozivanja na ljubav i razumevanje, sveštenosluženje jevanđelja mira u svetu koji u zlu leži, vrši i vršiće bez obzira na sve optužbe, osude, nerazumevanje i napade koje zbog toga trpi, kaže u ekskluzivnom intervjuu za „Politiku” Njegova svetost patrijarh srpski Porfirije.

Vaša svetosti, gotovo dve godine vodi se krvavi rat u Ukrajini između pravoslavnih Rusa i pravoslavnih Ukrajinaca. Na Bliskom istoku ratuju Jevreji i Palestinci. Čovečanstvo je ponovo na ivici globalnog rata. Svet je na vrhuncu tehnološkog napretka, a njime se, umesto ideja zajedništva i ljubavi, proliva krv. Da li su se ljudi, ma koje vere bili, odrekli Boga?

Pretpostavka svakog rata je zaborav Boga, odricanje od Boga, što uvek kao posledicu ima i gubljenje dobre volje u međuljudskim odnosima i prelazak na neka druga, mračna i krvava sredstva komunikacije.

Drevni hrišćanski svetitelji, najbolji poznavaoci dubina ljudske duše, lično su doživeli i nama ostavili za pouku učenje o tome da je svaki čovek, onim lošijim delom sebe, sklon, što svesno i namerno, što nesvesno, da zaboravlja Boga, da ga potiskuje iz svog života, da bi u tom prividnom prostoru slobode mogao da radi ono što mu se prohte. Protiv toga se svako od nas bori u svom sopstvenom životu, ili barem treba da se bori, a Crkva je tu da nas na to podseća u društvu, u zajednici. Danas se, nažalost, tom ličnom impulsu bogozaborava pridružuju i široki društveni pokreti koji svesno i aktivno rade na potiskivanju Boga, ne samo iz javne sfere, nego i iz života svakog pojedinca. Rezultate tog potiskivanja, s brigom i žaljenjem, ne gledamo samo u ratovima koji potresaju svet, nego i u tragedijama koje su prethodne godine pogodile našu zemlju, našu omladinu, našu decu. Nadu nam pruža činjenica da, ma koliko mi nastojali da zaboravimo Boga, On, dugotrpeljivi, nikad ne zaboravlja nas i nikad nas neće odbaciti. Bog je uvek na našoj strani.

Srpski narod je pod velikim pritiskom na Kosovu i Metohiji, a zajedno s njim i naša Crkva na Kosovu i Metohiji, što je konstatovano i u izveštajima generalnog sekretara UN. Šta vas najviše zabrinjava kad je reč o misiji i životu SPC u južnoj srpskoj pokrajini?

Prvo me brine srpska nesloga, spremnost ljudi da, sami za sebe ili kao članovi različitih organizacija, radi sopstvenog interesa jednostavno i hladno zaborave na Kosovo i Metohiju, na naše svetinje, i isto tako zaborave na ljude, na pravoslavne Srbe koji žive pod pritiskom i u getu, ostave ih na milost i nemilosti drugih. Brine me i to što određeni krugovi i samozvani odgovorni pojedinci, pokušavajući da to pravdaju patriotskom brigom i samo njima svojstvenim društvenim aktivizmom, radi očuvanja Kosova i Metohije napadaju Crkvu koja je, ne samo istorijski, nego i aktuelni i nepokolebljivi branič Kosova i Metohije. Njihove kritike bile bi dobrodošle kad bi ih motivisale istinska briga za Kosovo i Metohiju i odgovorna ljubav prema svojoj Crkvi. Brine me i to što pojedini predstavnici zapadnih država, pogotovu evropskih država, prenebregavaju apsolutno mirotvoračku ulogu Crkve, pre svega na Kosovu i Metohiji, ali i na čitavom području bivše Jugoslavije i bez ikakvog osnova optužuju Crkvu da „destabilizuje situaciju i stvara napetosti među etničkim grupama na zapadnom Balkanu kako bi raspirila sukobe i podelila zajednice”, kako se, potpuno suprotno istini, pominje u jednoj od rezolucija Evropskog parlamenta.

Sve me to ozbiljno brine, ali me kuraže naš narod, naše sveštenstvo i monaštvo, njihova vera i njihova hrabrost. To su svi oni kojima je istinski stalo do Kosova i Metohije, kojima je zaista stalo do otadžbine Srbije, do pravoslavnog srpskog naroda, i koji se za to bore verom i molitvom, trpljenjem i hrabrošću, jedinim svakog poštovanja vrednim „na strašnom mestu postojanjem”.

Postoje različiti vidovi pokušaja da se preotmu srpske svetinje na KiM: od promovisanja lažne istorije zvaničnika i institucija privremenih prištinskih organa, preko izjava stranih ambasadora da je reč o kosovskim svetinjama, do nasilnih upada u srpske crkve. Na koji način SPC čuva i brani svoj duhovni i istorijski identitet na KiM i koliko je zakonski zaštićena od takvih nasrtaja?

Zakoni su na tom delu naše zemlje, makar za naš narod, mrtvo slovo na papiru. To nas sve duboko obespokojava, a treba da obespokojava i svakog dobronamernog čoveka u svetu. Jer kad se na jednom prostoru, od strane većine relevantnih faktora koji trenutno upravljaju njime, samo prividno i nominalno poštuju pravne norme i sprovodi objektivna politika, a u stvari se forsira interes jedne etničke zajednice u odnosu na drugu, to čini opasan presedan i predstavlja uvod u razaranje osnovnih principa civilizovanog društva koje će se potom bez mnogo muke preliti i na druge krajeve sveta. Primer dečanske zemlje je najpoznatiji, a ima sijaset drugih.

Duhovni i istorijski, pravoslavni identitet našeg svetosavskog i svetolazarevskog srpskog naroda brani se i gradi uvek i na prvom mestu životom po Jevanđelju, vernošću Bogu, a ne praznim i prigodnim pričama. Ukoliko se nikad ne molimo za Kosovo, nikad ne postimo za Kosovo, nikad ne hodočastimo na Kosovo, nikad ne pomažemo narodne kuhinje na Kosovu, onda naš identitet, svetosavski etos, prestaje da postoji. Sve velike priče o Dečanima ostaju prazne ako se onaj ko o Dečanima priča ne moli Svetom kralju Stefanu Dečanskom za Dečane i za Kosovo. Jer Dečani se neće sačuvati podkastima na „Jutjubu” nego molitvama i moljenjima i svakim drugim delanjem prožetim istinom i pravdom. Kako da svetu pokažemo kome pripadaju naše svetinje ukoliko one prethodno, u našim srcima i dubinama duše, ne pripadaju nama samima? A kako da nam pripadnu ako ih ne usvojimo i usvajamo na duhovan, molitven način? Ono što smo duhovno usvojili niko i nikada ne može da osvoji, ma koliku i ma kakvu silu imao.

Pored toga, svi koliko nas ima, s svog mesta i po svom pozivu i talentu, treba da radimo na svedočenju istine o srpskom Kosovu i Metohiji. Pomažući toj istini na sve dozvoljene i hrišćanima prilične načine da dopre do svakog, makar trenutno zatvorenog uha i srca.

Crkva, valja i to reći, deli sudbinu svog naroda, naroda koji je konstituiše i koji u njoj živi. Ona istovremeno, a pogotovo u ove božićne dane mira, uznosi svoje molitve Bogomladencu Hristu da mir i dobro zavladaju ne samo u našem narodu, nego u svim narodima, pogotovo među onim narodima s kojima delimo ovo teško vreme i naseljavamo ovaj trusni prostor. U tom broju, posebno se molimo za mir s albanskim narodom. Znamo da je mir neostvariv u jednom narodu ukoliko on ne zavlada i među narodima. Svi smo mi kao ljudi potrebni jedni drugima, upućeni jedni na druge i pozvani da budemo blagovesnici mira, bez obzira na to koliko nas destruktivne političke sile i istorijske datosti usmeravaju jedne protiv drugih i uprkos svemu tome. Neko će za ove reči reći da su one nemoguće, da su samo lepe želje ili pobožna razmišljanja. Ljudima, ostavljenim samima sebi, možda i jesu. S Bogom stvari stoje drugačije.

Izvesno je da nas čekaju još teža godina i još više izazova, na koje već utiču postojeći ratni sukobi, a postoji opasnost da se oni i prošire. Kakvu poruku Srpska pravoslavna crkva šalje našem pravoslavnom narodu i svim našim građanima, kao i svetu, na pravoslavni Božić?

Pre nego što odgovorim na vaše pitanje želim da podvučem istinu da Crkva i narod nisu dve stvarnosti, dva razdvojena entiteta koji uzajamno opšte porukama, poslanicama, pa čak i intervjuima crkvenih velikodostojnika. Uvek s tugom slušam kad se na medijima govori kako „SPC i vernici” proslavljaju tog i tog Svetitelja… To je izraz dubokog nerazumevanja prirode Crkve i neznanja osnovne istine da su Crkva i verni narod jedno te isto: jedno Telo, jedna porodica, jedna vera, jedna praksa, jedan identitet. Naravno, uz sve bogatstvo razlika koje tu veliku duhovnu porodicu krase i obogaćuju. Imajući to u vidu, mogu da kažem da naša Crkva sebi i svom narodu, kao i svakom zainteresovanom ljudskom biću na zemaljskom šaru, ovoga Božića šalje onu jednu istu i jedinstvenu, večno važeću i neprolaznu poruku: da je pretpostavka mira i dobre volje među ljudima živa i aktivna, lična i duboka vera u Boga. Slavljenje Boga i ljubav prema čoveku idu ruku podruku. Bez prvog je ljubav prema čoveku kratkotrajna i krhka; bez drugog je vera lažna i prazna.

SPC je izložena različitim vrstama napada i negativnih komentara jednog broja elektronskih i štampanih medija kao i aktivnih, neko bi mogao reći organizovanih, komentatora na društvenim mrežama. Šta, po vašem mišljenju, najviše generiše ovakve komentare i ko ih najčešće upućuje?

Politička suština većine napada, kako s leve, tako i s desne strane političkog spektra, počiva u činjenici da Crkva odbija da uzme aktivno učešće u partijskoj borbi, da se opredeli za ovu ili za onu stranu, za jednu ili drugu stranku.

Mi, nažalost, gledamo kako se ponekad episkopi i sveštenici upliću u politiku u užem smislu te reči, odnosno u političku utakmicu stranaka, što nekima, koji ne razumeju ne samo mesto i ulogu Crkve u društvu, nego ni samu suštinu njene misije u svetu, izgleda smisleno, pa čak i hvale vredno.

Polazeći od činjenice da su se takvi, različitim razlozima motivisani primeri dešavali u daljoj ili bližoj prošlosti, pojedini ljudi, neki bez zadnjih misli, a drugi, bojim se, iz ličnih interesa, imaju i šire utisak da je aktivni politički, pa i partijski, angažman sveštenoslužitelja Crkve, ne samo nešto što se od njih očekuje, nego su na isti i obavezni.

Takvo je mišljenje pogrešno, a takva očekivanja bespredmetna i jevanđelski neutemeljena. Crkva insistira na tome da odbija da se aktivno uključi u političku borbu i krene da zastupa partijske i političke interese jednog dela svog naroda protiv drugog dela svog naroda iz više podjednako važnih razloga. Prvi je taj da su partije, kako im i ime govori, deo celine, a Crkva predstavlja sabor, celinu objedinjenog naroda Božijeg. Ona postoji da bi obuhvatala i sabrala sve delove u jednu zajednicu vernih. Pritom Crkva ne gubi iz vida činjenicu da njeni članovi koji su zainteresovani za politički život pripadaju različitim partijama. Upravo zbog toga je bavljenje, grublje, ali tačnije rečeno – uplitanje episkopa i sveštenika, koji treba da budu duhovni oci i pastiri svima, a ne nekima, u partijsku političku borbu ne samo neispravno, nego i pogrešno, i takvo ponašanje predstavlja greh svoje vrste. Ova istina postaje još jasnija kada uzmemo u obzir fenomen da su stranke nepostojane, fluidne, da menjaju svoje formate, da se jedna deli u više, a više stapaju u jednu, i još sami pripadnici stranaka iz jedne prelaze u drugu, te tako oni koji su do juče bili protivnici prelaze na istu stranu, i obrnuto. Naprosto, principi stranaka, iako legitimni i za tu sferu života razumljivi, jesu relativni, promenljivi, pripadaju trenutku, dok je Crkva večna, samim tim uvek ista i nepromenljiva. Zbog toga partijski angažman, bilo kakva vrsta direktnog ili indirektnog podržavanja bilo koje političke opcije, zapravo je, narodnim jezikom rečeno, napuštanje sopstvene njive i bavljenje tuđim poslom.

U tome se otkriva i drugi razlog nepomirljivosti partijskog političkog angažmana sveštenoslužitelja oltara Hristovog i suštine i uloge Crkve u istoriji. Njena uloga je da daje smisao čovekovom postojanju, i s ove i s one strane groba; da nudi spasenje i večni život bez obzira na istorijske i političke okolnosti datog trenutka. Tu pravila ovog sveta ne važe. Suštinski zadatak episkopa i sveštenika je da po svaku cenu svedoče ovu svetu istinu, a ne da javnim opredeljivanjem za jednu ili drugu stranu marginalizuju svoje poslanje unoseći podozrenja i razdor među vernike. Crkva je tu da objedinjuje, a ne da deli, da leči podele, a ne da ih produbljuje, da sprečava, a ne da pojačava svaku, pa i političku mržnju i netrpljivost.

To istovremeno ne znači da se Crkva ne bavi politikom u izvornom smislu, politikom kao načinom života, brigom za opšte dobro zajednice. Bavi se i te kako i obavezna je da se bavi prosvetom, kulturom, vrednostima koje su oblikovale i oblikuju identitet srpskog naroda. Ali i unapređenjem kvaliteta svakodnevnog života, makar kod kategorija koje su ugrožene. Trudimo se da pomognemo narodu na Kosovu i Metohiji, porodicama sa više dece, onima bez stalnih prihoda... Znam dobro da nedovoljno činimo, ali nastojimo da činimo sistematski, da bismo svakog dana podelili više obroka, stipendirali više studenata i učenika...

Razni samozvanci, ali i pojedini političari u Crnoj Gori, Hrvatskoj, a nedavno i na Kosovu i Metohiji, govore ili rade na namerama da osnivaju i deluju kroz nekakve svoje pravoslavne crkve, koje se predstavljaju kao nekakve državne crkve, ne krijući namere da otimaju hramove SPC u tim državama. Koliko su ove pojave opasne, iako je još reč o ljudima koji uživaju marginalnu podršku?

Pojave koje ste opisali sve su, samo ne naivne, i pojavljuju se, u većoj ili manjoj meri razvijene i organizovane, u svim navedenim sredinama. Objedinjuje ih nekoliko činjenica. Nijedna od tih organizacija nema nikakve veze ne samo sa SPC, nego ni s Pravoslavnom crkvom u svetu. One su sve nelegalne i nelegitimne, samozvane i lažne. Razlozi koji su doveli ili će dovesti do njihovog osnivanja takođe su jasni i očigledni. Želja da se duhovno naudi i identitetski našteti srpskom narodu, olakša i omogući otimanje imovine SPC i razgradi nacionalno jedinstvo srpskog naroda prva je među njima. Ono što nas teši, iako ne umanjuje budnost s kojom posmatramo navedene fenomene, jeste činjenica da su takvi pokušaji postojali i u prošlosti i da su svi, od prvog do poslednjeg, zajedno s njihovim organizatorima i nosiocima, neslavno završili.

Aktivno ste podržali zalaganje velike grupe stručnjaka i najviših institucija koje se bave srpskim jezikom da se ne dozvoli ozakonjenje rodnosenzitivnog jezika, ukazujući da takva zakonska rešenja utiču i na percepciju stvarnosti i tradicionalnih odnosa, osim što predstavljaju nasilje nad srpskim jezikom. Da li ste, u međuvremenu, dobili neki odgovor državnih institucija u vezi s vašim pozivima?

Nažalost, nisam dobio nikakav odgovor. U svakom pojavnom obliku problem zakona za koji se interesujete je fundamentalan. Za početak, sa državnopravne strane, zakon je protivustavan. To je ocena mnogih pravnika, eksperata koje smo konsultovali, ali što je najvažnije, to je ocena Sekretarijata za zakonodavstvo Republike Srbije. Ako narodni poslanici glasaju i, svesno ili nesvesno, izglasaju protivustavan zakon jednom, ko garantuje da neće to uraditi još koji put?

Pitanje rodno senzitivnog jezika, kako je definisano u zakonu, jeste ekstremno nasilna i najradikalnija reforma srpskog jezika od Vuka do danas. Pravi jezički masakr, nazvan „dženderizacija srpskog jezika”. To je nezabeležena diskriminacija ogromne većine građana; čitave naše nacionalne zajednice u Srbiji.

Nažalost, to nije jedini, a čini mi se ni najveći problem s tim protivustavnim zakonom. Predviđeno je da to bude krovni, sveobuhvatni zakon, platforma za implementaciju tzv. Istanbulske deklaracije, tako da će zakonski biti afirmisana mogućnost da npr. adolescenti menjaju pol, hormonima ili hirurški. Zakonom se uvodi obaveza da u svim oblastima i zanimanjima, bez obzira na specifičnosti, težinu i slično, radi jednak broj muškaraca i žena. Uz to, silna birokratija, od preduzeća do svake ustanove, treba da prati i kažnjava svako odstupanje od primene. Naravno da žene i njihova prava od ovog zakona neće imati nikakvu korist.

Ne želim, pogotovo u ovo praznično vreme, da već postojećoj globalnoj atmosferi strepnje i zabrinutosti pridodajem nove teške boje, ali ovde nije reč o utiscima, nego o načinu postojanja, o životu, o veri u Hrista, mojoj ličnoj, i o veri čitavog naroda, čitave Crkve, tako da nemam pravo da ne podignem glas upozorenja, onoliko koliko bude potrebno. Crkva neće izdati samu sebe.

Upozoravali ste i na tretman veronauke u obrazovnom sistemu i degradaciju ovog predmeta, pozivajući, zajedno s predstavnicima ostalih tradicionalnih crkava i verskih zajednica, da se samo vrate prvobitna rešenja koja su uvedena kad je veronauka vraćena u školski sistem. Ima li nekih promena na tom polju?

Interpretacije perioda iz bliže ili dalje prošlosti mogu da budu različite. Tako je i s događajima posle promene vlasti 2000. godine. Ali mi u SPC, kao i u drugim crkvama i verskim zajednicama, u vezi s veronaukom, i po nizu drugih vitalnih pitanja, kao što su kooperativna odvojenost i saradnja Crkve i države, afirmacija misije i crkvene prosvete, s najvećim poštovanjem gajimo uspomenu na blaženog spomena Zorana Đinđića, na njegove životne stavove i uverenja u odnosu na Crkvu, veru, u odnosu na lični i narodni identitet. Kao realno prva ličnost tadašnje države, on je imao i na ličnom primeru dokazao punu svest da je vraćanje veronauke u škole pokazatelj da je razvijanje duhovne, verske komponente kod mladih neophodno i za opšti napredak. Tada ustanovljen model poverenja i saradnje između crkava i verskih zajednica međusobno i s državom ideal je za mnoge zemlje s dugom demokratskom praksom. Da je političkog sluha i razumevanja, država bi trebalo to da afirmiše i ponosi se, a ne da Crkvu, što znači sopstveni narod, sapliće u ostvarivanju elementarnih prava zarad namirivanja političkih interesa koji nemaju veze ni s jednom verom. Mi smo, zajedno sa svom našom braćom iz drugih crkava i verskih zajednica pristupili rešavanju pitanja verske nastave s punim poverenjem, sa spremnošću na pronalaženje za sve prihvatljivog rešenja. Ali, najblaže rečeno, neprijatno iznenađenje, tačnije skandalozan postupak, posle ponovnog formiranja i održane prve sednice vladine Komisije za versku nastavu, pokazuje da smo bili lakoverni i da ne postoji dobra volja da se to pitanje reši. To je vitalno pitanje naroda i mi ne možemo da odustanemo.

Kako ocenjujete odnose s Makedonskom pravoslavnom crkvom? Prošlo je već godinu i po otkako je dobila autokefalnost od SPC?

Odnosi sa Makedonskom pravoslavnom crkvom jesu, kako je to nedavno tačno rečeno, ne dobri, nego bratski. Autokefalnost MPC, tražena i dobijena na kanonski i predanjski način, u dijalogu bratske ljubavi lišenom političkih pritisaka i skrivenih utilitarnih ciljeva s bilo koje strane, nikad ne treba da plaši, nego da raduje svakog od nas. Za to postoji mnoštvo razloga, a ja ću navesti samo neke od njih. Prvi i najvažniji je taj što smo se nakon vaspostavljanja evharistijskog i kanonskog jedinstva koje je prethodilo davanju autokefalije, potom i samim činom davanja takvog statusa, ne udaljili i razdvojili, nego na dublji sadržajni i egzistencijalni način zbližili i ujedinili. Živeći i opšteći u punoći crkvenog iskustva i zajedništva, kao članovi Jedne, Svete, Saborne i Apostolske Crkve, s radošću i nadom gledamo kako se uzajamni odnosi MPC i SPC razvijaju i rađaju svoje prve plodove. Naši klirici bogosluže zajedno, naše prosvetne institucije razvijaju aktivnu saradnju, stvaraju se i produbljuju lična prijateljstva, objedinjuju snage na planu aktivnije i delotvornije misije u savremenom svetu i trusnom području Balkana na kojem zajedno živimo. Jasno je da sve ovo ne prolazi bez zlonamernih kritika, različitih pokušaja da se situacija iskomplikuje, a odnosi otežaju. Nikad ne smemo smetnuti s uma da bi nesporazumi i sukobi između Srba i Makedonaca odgovarali mnogima. A dobri odnosi i saradnja odgovaraju makedonskom i srpskom narodu. Zato je na svima nama da ih s pažnjom i brigom još više i uspešnije razvijamo u budućnosti.

Još da dodam lični utisak. Koliko god da sam u poslednje vreme bio u Makedoniji, primljen sam tako da osetim da nisam gost. Siguran sam da se tako osećaju arhiepiskop Stefan, njegovi episkopi, ali i sva naša braća Makedonci koji dolaze u Srbiju. Bliže nemamo. Negujmo prijateljske i bratske odnose sa svima, pogotovo s onima koji su nam po svemu najbliži, ne kvarimo ih.

Kako ocenjujete odnose među pravoslavnim crkvama koji su još opterećeni podelom između Moskve i Carigrada? Uz to, teritorije više pravoslavnih crkava, danas su, nažalost, u ratnim zonama i trpe teške posledice takve stvarnosti.

Teške, ratne posledice stvarnosti, zaista trpe područja koja su korenom hrišćanska, pravoslavna. Istina je da strada pravoslavni narod u Ukrajini, strada u Siriji, u Svetoj zemlji – Izraelu i Palestini, mali vetar može ratnu varnicu da prenese u Liban, ako ne i mnogo dalje. Ginu hrišćani, Jevreji, muslimani. Stradaju nevini ljudi, žene, deca. Gradovi i sela postaju prah i pepeo. Hristos Gospod je stopama svojim osveštao to tlo. Apostol Andrej je blagoslovio zemlju na kojoj će iznići slavni grad Kijev. Ali ne može se dovoditi u čvrstu vezu pogubna podela između Carigradske i Moskovske patrijaršije s ratnim stradanjima, što manje pažljiv čitalac može da zaključi iz vašeg pitanja. Na Bliskom istoku stradaju Jevreji, Palestinci – muslimani i hrišćani, ali to je prvenstveno borba za teritorije, kakvih je oduvek bilo u istoriji sveta, a ne verski rat. Nisu se palestinski hrišćani i muslimani zaverili protiv Jevreja kao verske zajednice, nego se bore za vazduh i sunčev zrak. Isto tako gledaju i Jevreji. Slično je i u Ukrajini, drevnoj Kievskaя Rusь. Mada je hronološki crkveni raskol dve patrijaršije neposredno prethodio prvim plotunima, svima je jasno da je rat tempiran godinama ranije i da bi do njega došlo zbog interesa onih koji ne mare ni za Ukrajince, ni za Ruse, a kamoli za crkveni poredak i jurisdikcije.

Sve to jeste razlog da pravoslavne crkve, pravoslavni narodi, danas žive u svetu u kojem se prepliću zabrinutost i nada. S druge strane, što nije u tolikoj meri očigledno, sve vreme postoje bogoslovska i molitvena, zašto ne reći i crkvenodiplomatska nastojanja da se što pre i koliko je moguće prevaziđe rascep i rane zaleče. Svi mi pravoslavni hrišćani, od poglavara crkava do svakog vernika, s bolom u srcu gledamo na ono što se na do juče uređenim, kanonskim teritorijama danas dešava.

Razaranje jedinstva Crkve na bilo kojem nivou, od najblažeg do najdubljeg, ima nesagledive posledice po njen život i njenu misiju u svetu. Sukobi do kojih je došlo bili bi, siguran sam, lakše i brže prevaziđeni da je reč samo o neslaganju između pojedinih crkava. Pošto je situacija mnogo složenija, a veliki su interesi onih koji podgrevaju same sukobe, a u ovoj ili onoj meri su i doveli do njih, bojim se da će biti potrebna ozbiljnija pregnuća i velika pomoć Božija da se oni razreše. Jedno je, bez svake sumnje, sigurno. Do toga neće doći ukoliko željeno jedinstvo i prevazilaženje uzroka i posledica sukoba svi zajedno ne izmolimo od Boga. Na takav molitveni odnos prema ovoj i svakoj drugoj krizi u svetu pozivam sve.

Koliko će se vaš poziv čuti?

Da bismo mogli da gradimo mir sa susedima, moramo da očuvamo mir u našem narodu. Kao da mnogima smeta to što smo se u nedavnim, ionako nesrećnim ratovima, sačuvali od bratoubilaštva, kakvo je bilo u Drugom svetskom ratu i prvim potonjim decenijama. Stoga pozivam sve, prvo na molitvu Bogu da nam pomogne da nastavimo da gradimo mir. Naša Crkva će nastaviti da gradi mir, među nama, s nama najbližim narodima, ali da se molimo i za mir u svetu, svuda gde ljudi stradaju. Molimo se i da Bog pomogne da naša mirotvoračka nastojanja prepoznaju naši susedi, ali i oni u svetu od kojih mnogo šta u vezi s ratom i mirom zavisi.

U svakom slučaju, odgovornost koju imam pred Bogom obavezuje me da naš narod pozovem da na sva iskušenja i izazove odgovara vodeći se iskustvima zasnovanim na našoj veri, istoriji i kulturi. Srpski narod je vođen duhom Jevanđelja uvek znao da napravi izbor između dobra i zla, pravde i nepravde, Hrista i Antihrista. To je način da pokolenja koja dolaze grade budućnost na sigurnom temelju koji je Sveti Sava postavio pre osam stoleća, i tako davnu prošlost povežu s godinama i stolećima koja dolaze, i uz sve nedoumice i iskušenja očuvaju kontinuitet istorijskog bića našeg naroda, njegov večni smisao i večno naznačenje.

List „Politika” u januaru proslavlja 120. rođendan. Šta za vas lično znači „Politika”, najstariji i najuticajniji dnevni list u ovom delu Evrope?

To znači da tokom ove kalendarske godine proslavljamo dva važna jubileja za srpsku kulturu, za srpsku pisanu, odnosno štampanu reč. Rame uz rame stavljam 530 godina Cetinjskog oktoiha, najstarije srpske štampane knjige i 120. godišnjicu „Politike”, najstarijeg i najuticajnijeg dnevnog lista u ovom delu Evrope. Oba jubileja svedoče o kontinuitetu naše kulture, našoj duhovnoj samostalnosti, savremenosti, spremnosti da usvajamo i primenjujemo nova znanja. Stoga sam uveren da i danas, kao i pre 530 ili pre 120 godina, treba bez kompleksa i preteranog dvoumljenja da prihvatamo i koristimo savremena dostignuća, a da pritom, koliko god je to moguće, sačuvamo postojanje vrednosti prethodnih epoha.

U to ime, u ime današnjeg i u ime budućih pokolenja koja će kao cetinjski štampar, jeromonah Makarije Hilandarac i kao osnivač „Politike” Vladislav Ribnikar koristeći nova saznanja i mogućnosti doprinositi napretku našeg naroda, svima čestitam radosni praznik dolaska Bogomladenca Hrista u svet, koji je s nama i uvek će biti s nama.

Mir Božji – Hristos se rodi! Zaista se Hristos rodi!