Tako je govorio Velja

Drugo ime Velje Pavlovića (1953–2022) bilo je „Dobri duh Beograda”, on je rođen, živeo i preminuo u Beogradu, mada se u stvari najbolje osećao u mestu Ratkovac, u lajkovačkoj opštini, gde se nalazi njegova dedovina i kuća u koju je voleo da odlazi.

U Ratkovcu će uskoro biti otvoren Legat Velje Pavlovića, u prostoru izdvojenog odeljenja Osnovne škole „Mile Dubljević”. Katarina Pavlović, Veljina supruga, koja je priredila i knjigu njegovih kolumni „Treba vremena da postaneš mlad”, (u izdanju LOM-a), kaže za naš list da povodom otvaranja ovog legata zahvalnost duguje opštini Lajkovac, kao i direktorki OŠ „Mile Dubljević” Biljani Žujović.

– Legat će se sastojati od Veljine privatne biblioteke, njegovih ličnih stvari, radne sobe sa njegovim nagradama, dečje biblioteke i dečjeg kutka, slika, fotografija... – kaže Katarina Pavlović.

Velja je verovao da je novinarstvo među onim malobrojnim profesijama koje imaju misiju i stoga je u svojim radijskim i televizijskim emisijama neumorno podsticao kulturu, verovao je u novinarsku čast i moral, i ti stavovi utkani su i u njegove kolumne, od kojih je sačinjena zbirka tekstova „Treba vremena da postaneš mlad”, naslovljena po Pikasovoj ideji. Pisao ih je mahom tokom 2017. godine. Muzici je posvetio neke od svojih najlepših tekstova (mnogi misle da je trebalo više da piše), a svakodnevicu je proživljavao asocijativno, neki događaj podstakao bi ga da se seti Tesle, Pitagore, Timotija Bajforda, Platona, Borhesa, Dilana, Rolingstonsa, plej liste najlepših letnjih pesama, i esej bi kretao u više pravaca.

Velja je imao dar za detalj, kao stari zlatar, za sjaj koji blesne u mraku, dragocenost u moru komercijale. Na primer, divio se strancima, akademcima, kao što su Mario Liguori i Arno Gujon, ali i samoukima, koji govore srpski kao maternji jezik, pa je tako otkrio i jednu Poljakinju – Nataliju Novicku, koja je za Varšavski univerzitet spremala doktorat o rokenrolu u Srbiji devedesetih godina 20. veka. Velja pripoveda o tome da je zbog ljubavi prema Andrićevom romanu „Na Drini ćuprija” Natalija sa svojim verenikom otputovala do Višegrada da na čuvenoj ćupriji pročita najlepše delove knjige. A onda zaključuje da je u osnovi velikih odluka i poslova uvek i velika emocija.

Posle završetka „Raških duhovnih svečanosti”, te 2017. godine, naveo je mišljenje Dragana Velikića izrečeno na književnoj večeri povodom njegovog romana „Adresa”, da je ulaganje u kulturu uvek isplativo, zato što je kultura pravi srpski brend i način da pažnja bude skrenuta u našem pravcu. Izložba Olje Ivanjicki u Istorijskom muzeju Srbije podsetila ga je na to da njena zaostavština zaslužuje sopstveni muzej, kao što je i Olja bila svojevrsni simbol Beograda. Svojevremeno mu je sa strašću pričala o Kapiji Istoka, ili Beogradskoj kapiji, njenom projektu za beogradski trokraki most, na Ušću, koje je gledala iz svog stana na Kosančićevom vencu.

Jedna od najlepših balada svih vremena „Nature Boy”, koja je u vreme pisanja eseja navršila 70 godina, a prvi ju je izveo Net King Kol, a zatim mnogi veliki muzičari, podstakla je Velju da se seti njenog zaboravljenog autora idnja abija. Naime, on je zahtevao da mu se ime piše početnim malim slovima jer je smatrao da jedino reči Bog, Večnost i Ljubav zaslužuju velika. Rođen je 1908. godine u Bruklinu kao Džordž Aberle, a jedna od neobičnosti u vezi sa njim jeste da je po svom načinu života bio pravi hipik, još pre Drugog svetskog rata. Posle Netovog koncerta želeo je da legendi lično preda note pomenute balade, ali je stigao samo do menadžera. Net King Kol je sudbinski ipak došao do pesme i „shvatio da u rukama ima pravi dijamant”, i „stvar” ubrzo postaje kultna. Kako Velja pripoveda, Kol je morao da bude našminkan kao belac da bi pesmu mogao da izvodi na televiziji, dok se njen autor, iako jedva pronađen, smejao slavi: „Znam da izgledam kao da sam lud, ali nisam. A još mi je smešnije što mnogi drugi ljudi izgledaju kao da nisu ludi, a jesu!” U vezi sa ključnim stihovima kompozicije „Nature Boy”: „Najveća stvar koju možeš postiću u životu jeste da voliš i da budeš voljen” i mnogih njihovih tumačenja, Velja je izabrao ono koje kaže da je to pesma o Malom princu.

Jedno od najlepših Veljinih sećanja odnosi se na detinjstvo i poklone otkrivene u jedno novogodišnje jutro, u toploj roditeljskoj kući na Topčiderskom brdu, i to jutro bilo je u njemu oživljeno tokom razgovora sa Mikom Antićem, njegovim dečačkim idolom. A jedan Božić proveden u planini ovako je opisao: „Sneg i neprohodni smetovi, zima kada drvo puca od hladnoće, a nebo je vedro, noću obasjano zvezdama posebne zlatne boje, koju nikada ne vidimo u gradu, već samo iznad brda i šuma”.