Slikarsko blago Doma Narodne skupštine

I posle dvadeset godina rada u Domu Narodne skupštine Vesna Dujmović Rosić, rukovodilac Grupe za edukaciju i prezentaciju skupštinske baštine, ulazi u ovo zdanje sa osećajem kao da dolazi u muzej. Takvom emocijom „zarazila” je i bar nekoliko policajaca na dužnosti obezbeđivanja skupštine, koji su često u prilici da prisustvuju umetničkim vođenjima gostiju u zvaničnim posetama ili građana tokom „otvorenih vrata” parlamenta. Mesto na kojem rade posebno je ne samo zbog toga što je reč o najvišem predstavničkom domu u zemlji nego i zbog istorije o kojoj ova zgrada svedoči samim postojanjem i umetničkog blaga u njoj, koje je važan deo našeg nacionalnog identiteta.

Na njenim zidovima, u salama, holovima, kancelarijama, predstavljena su neka od značajnih dela najvećih srpskih slikara, ali i umetnika bivše Jugoslavije. A sudbina te zajedničke države često se odražavala i na ovo zdanje na Trgu Nikole Pašića, odnosno na njegovu umetničku zbirku.

Zgrada je započeta 1907. u Kraljevini Srbiji, a završena 1936. u Kraljevini Jugoslaviji, u njoj je tokom Drugog svetskog rata bila nemačka komanda za Jugoistočnu Evropu (malo je poznato da je general Ler sedeo u ovoj zgradi skoro dve godine, dok nije dobio kancelariju u današnjoj vojnoj gimnaziji na Senjaku), posle Drugog svetskog rata vraćena joj je prvobitna namena – bila je parlament Demokratske Federativne Jugoslavije, pa FNRJ, SFRJ, SRJ i SCG. Na kraju je vraćena na početak – sada je zvanično Dom Narodne skupštine Srbije.

A kako su se menjale okolnosti državnog uređenja, tako se formirala i umetnička zbirka ovog zdanja, ističe Vesna Dujmović Rosić. Ona se može sagledati kroz tri jasno definisane faze. U prvoj su umetničke slike nabavljane tokom uređenja zgrade Doma NS, tačnije od 1935. godine. Tada su otkupljivane slike Save Šumanovića, Uroša Predića, Stojana Aralice, Zore Petrović, Koste Hakmana, Petra Dobrovića... U drugoj fazi, posle 1945, pribavljene su slike Mila Milunovića, Petra Lubarde, Milana Konjovića, Đorđa Andrejevića Kuna... Treća faza umetničke zbirke Narodne skupštine pripada periodu od demokratskih promena 5. oktobra 2000. godine. Zgrada je u događajima tog dana bila znatno oštećena, pa je sličnu sudbinu doživeo i njen umetnički fond.

Do 5. oktobra u zgradi tadašnje Savezne skupštine bilo je 159 umetničkih (štafelajnih) slika, a tog dana je nestalo njih šezdeset. Ubrzo je desetak slika  locirano i vraćeno. U tom periodu je i Ministarstvo kulture, pokušavajući da ublaži nenadoknadivi gubitak, doniralo 39 ostvarenja najpoznatijih savremenih srpskih slikara. Među njima su i Ljubica Cuca Sokić, Miloš Bajić, Milić od Mačve, Janoš Mesaroš...

U kabinetu predsednika skupštine su „Pogled na Sv. Petku u Šidu” i „Prolećni pejzaž”, takođe šidski, Save Šumanovića, a u kabinetu generalnog sekretara parlamenta su slike Peđe Milosavljević, Miodraga Protića, Petra Omčikusa, kao i vredna slika Slave Bogojevića, prikaz Doma NS, koja je retko objavljivana.

Deo skupštinske zbirke su i portreti predsednika skupštine. Na inicijativu tadašnje predsednice Slavice Đukić Dejanović, od 2008. obnovljena je praksa izrade tih portreta, koja je postojala do Drugog svetskog rata, a koja inače postoji i u brojnim inostranim parlamentima. Od 2008. su urađeni portreti svih predsednika Skupštine Srbije od 1945. godine, a radili su ih (dobar deo – na osnovu fotografija) umetnici Dragan Stojkov i Nikša Ercegović.

Predratni portreti odnose se na čelnike kraljevskog parlamenta a, izuzev jednog, sve je radio Uroš Predić. Taj jedan – portret Dinka Perića – uradio je Ivan Tišov, lični slikar kralja Aleksandra Karađorđevića. Jedna od zanimljivosti u vezi s Tišovim jeste da se on na slikama potpisivao i ćirilicom i latinicom (zbog ravnopravnosti pisama u ondašnjoj državi).

Domenu zidnog slikarstva pripadaju i freske, a u Domu NS ih je dvadeset. Jedna od najvećih u našoj zemlji je „Velika alegorija rada” splitskog slikara Mate Menegela Rodića iz 1937, koju je umetnik radio skoro dve godine. Ova freska se nalazi u Maloj plenarnoj sali, a na njoj je predstavljeno, simbolički, sve što je u sebi sadržala Kraljevina Jugoslavija (vojska, pomorstvo, trgovina, zanatstvo, industrija, trgovina, pravda, prosveta, porodica, čak i tri konfesije – pravoslavna crkva, franjevački manastir i džamija). Mala sala je nekada bila Veće republika, a danas je obična mala sala za sastanke, konferencije, javna slušanja, sednice odbora...

Na obodima Male sale, na pandatifima (sferni trouglovi iznad jonskih stubova), nalazi se 12 ženskih i muških portreta kojim su predstavljeni narodi i narodnosti Kraljevine Jugoslavije. Dugo se mislilo da je ove portrete radio Vladimir Becić, međutim, ipak je njihov autor Kristijan Kreković, takođe hrvatski slikar, 1937/38. godine.

„Ovo smo saznali zahvaljujući Bubi Miljković, koja se dugo bavila riznicom jugoslovenskog slikarstva. Ona nam je otkrila da je to radio Kreković”, ističe Vesna Dujmović Rosić.

U bifeu Doma NS, zapravo sali koja je prvobitno pripadala Ministarskom savetu Kraljevine Jugoslavije, nalaze se još tri značajne freske iz 1937. koje predstavljaju državu u svoj njenoj raznovrsnosti. Dve freske je radio hrvatski umetnik i profesor na akademijama u Zagrebu i Beogradu Vladimir Filakovac („U brdima” i „Obala”), a jednu Slovenac Rajko Slapernik, istorijsko-religioznu kompoziciju „Gosposvedsko polje”.

Iako, onako visoko iznad vrata i ne baš dobro osvetljene, deluje da ih malo ko primećuje, naša sagovornica kaže da je to pogrešan utisak. „Interesuje to ljude, pogotovo kada dođu u obilazak. Pokazujemo ih i ispričamo sve o suštini izrade ovih dela”, dodaje ona.

Navodi i da je za prethodnog slovenačkog predsednika Boruta Pahora, kada je boravio u zvaničnoj poseti Srbiji, upravo u ovoj sali bio priređen svečani ručak. A on je izrazio želju da mu se ispriča apsolutno sve u vezi sa ovom Slapernikovljevom kompozicijom.

Vesna Dujmović Rosić ukazuje da se u vreme uređenja enterijera ovog zdanja vodilo računa da budu ravnomerno zastupljeni autori sva tri naroda koja su formirala Kraljevinu SHS, pa se zbog toga u umetničkom fondu nalaze i dela manje poznatih slikara.

A po raspadu Jugoslavije niko nije tražio dela umetnika sa svojih prostora. Sukcesor je bila Srbija i niko nije dovodio u pitanje kome pripadaju ove slike.

„Ali, kad god neka od bivših republika organizuje neke izložbe i zatraže na pozajmicu određena dela, mi im izlazimo u susret. To radimo i u nekim drugim slučajevima, kao na primer kada je Kuća legata Lubarde organizovala izložbu. Naša slika je ’putovala’ svuda s njima”, kaže Vesna Dujmović Rosić.

Napominje i da su nekada postojale velike državne komisije za izbor umetničkih dela, u kojoj su bili umetnici, arhitekte i drugi stručnjaci. Raspisivani su konkursi za izbor odgovarajućih umetnika, a ruski arhitekta Nikolaj Krasnov, koji je uradio kompletnu unutrašnju dekoraciju ove zgrade, sve je nadgledao.

„Iako nije postojalo ono što se danas zove dizajner enterijera, sve u ovom zdanju je uklopljeno sa određenim redom i stilom. Inače, stilski, zgrada je rađena po uzoru na renesansu, sa elementima antike, ali suštinski je ona neoklasicistička. Zastupljen je i akademizam, a ima i malo secesije. I vodilo se računa o svakom detalju”, naglašava ona.

Dodaje da se i danas vodi računa o tome. Od 1984. zgrada je kulturno dobro i ništa u njoj ne može da se radi bez odobrenja Republičkog zavoda za zaštitu spomenika kulture.

Slikar poslednjeg ispraćaja Josipa Broza Tita

Kada je 4. maja 1980. godine preminuo doživotni predsednik SFRJ Josip Broz Tito, kovčeg je bio izložen u centralnom holu tadašnje Savezne skupštine skoro četiri dana i za to vreme u mimohodu je, u savršenom redu, prošlo dva miliona ljudi (tadašnja Jugoslavija imala je 22 miliona stanovnika). Jedan čovek je ta četiri dana na glavnom stepeništu ovog zdanja slikao taj mimohod i trenutak ulaska građana u zgradu skupštine. Uradio je dve slike izuzetno velikog formata i poklonio ih je Saveznoj skupštini.

„I one se nalaze u našoj arhivi, kao deo umetničkog fonda. To su tzv. žanr-slike, jako lep umetnički prikaz događaja”, kaže Vesna Dujmović Rosić.

Drugi kuriozitet je da je ovaj čovek, po sopstvenoj želji, ostao anoniman.

Akvareli kralja Čarlsa

Umetničke slike su čest protokolarni poklon. I one su deo skupštinskog umetničkog fond, a među njima ima slika iz Rusije, Mjanmara, Indonezije... Ukupno, s tim slikama, u skupštini je sada više od 200 umetničkih dela. Deo te zbirke su i slike britanskog kralja Čarlsa. Kada je 2016. bio u poseti Srbiji sa suprugom Kamilom, kao tadašnji princ, njegovo jedino zvanično obraćanje bilo je u Domu NS.

„Na poklon je doneo svoje akvarele, koje je lično radio tokom putovanja po Africi tokom 1996/97. godine. Pejzaže iz Tanzanije i Maroka je uramio u lomljeno staklo i te slike izgledaju kao stakleni poslužavnici”, ističe naša sagovornica i objašnjava da britanska kraljevska porodica lične predmete poklanja samo zemljama s kojima su u rodbinskim vezama, kao neki svoj lični pečat.

Umetnost koja još čeka pravdu

Katalog pod nazivom „Umetnost koja čeka pravdu”, koji je priredila Narodna skupština, sadrži popis slika, grafika, crteža, skulptura i mobilijara nestalih ili uništenih u događajima 5. oktobra 2000. godine. Među njima su slike Josifa Bifela („Svršetak leta”), Nikole Graovca („Kneževac”), Petra Dobrovića („Katedrala u Dubrovniku”), Milana Konjovića („Kuća u vinogradu”), Peđe Milosavljevića („Dubrovnik”), Zore Petrović („Predeo”), Mila Milunovića („Sv. Stefan”)... U katalogu je i fragment fizički upropašćene slike i još se ne zna o kojem delu je reč. Za njima se i dalje traga, „poternice” s njihovim opisom su i dalje aktivne u MUP-u.

„U međuvremenu su vraćeni neki ramovi, pa smo po njima dešifrovali od kojih su slika. Tako smo ’prepoznali’, na primer, Lubardine ’Konje’”, navodi Vesna Dujmović Rosić.