Stranka koja je ostala bez identiteta

Najpre da se legitimišem: od troje moje dece, dvoje su na nedavnim izborima glasali za SPS. S njima i moja malenkost. Zato smatram da imam moralno pravo da govorim o toj stranci. I da je kritikujem, mada kritika može da bude i pozitivna.

Želim da pomognem predsedniku stranke, g. Dačiću. On se u razgovoru za ovaj list 29. decembra „ubi” tražeći odgovor na pitanje zašto je stranka doživela debakl u odnosu na prethodne izbore. Kao, do odgovora tek treba doći analizom izbora. Ja ću mu odmah reći: zato što sadašnji SPS nema ni „S” od onoga što je imao pre 20. 25 godina. Stranka je ostala bez svog identiteta. Kao da se stide svog osnovnog obeležja sadržanog u prvoj reči naziva partije – „socijalistička”. Ako joj smeta socijalistička ideologija, neka joj prva reč u nazivu bude „kapitalistička”. Sadašnji SPS se odrekao svog nasledstva. Kao da želi da sakrije svoje poreklo od Saveza komunista. A da stranci nije tog porekla pitanje je da li bi danas uopšte bila prisutna na političkoj sceni Srbije. Koliko bi imala članova i ko bi oni bili?

Mi postojeći još gajimo iluziju da ćemo se kroz stranku (iz)boriti za njena temeljna načela: socijalnu pravdu, jednakost, kult rada i znanja kao uslova za zdrav život, kult moralnosti, slobodarstva i stvaralaštva kao smisla postojanja. Zapravo, gajimo nadu da ćemo se kroz ovu stranku odbraniti od pošasti kapitalizma: eksploatacije, nejedinstva, surovosti, nasilja, nametanja nakaradnih vrednosti suprotnih etici i savesnosti. Dokle ćemo se nadati? Ništa od ovog nismo čuli u predizbornoj kampanji naše stranke sem da njen lider pretenduje da bude predsednik vlade.

A partijska ideologija – šta to beše? Ideologija se ostvaruje kroz program. Ko danas poznaje program bilo koje stranke? Koja stranka se trudi da svoje članstvo upozna s programom? Prošlo je više od 20 godina od poslednjeg sastanka Mesnog odbora SPS-a u Žiči, na kojima smo govorili o radu stranke. Mesni odbori više i ne postoje. Nema evidencije ni o članstvu. Ljudi i ne glasaju za ideologiju, nego za lidere stranke.

Najveću grešku SPS je napravio prihvatanjem četništva uoči poslednjih izbora. Ili nije greška nego namera? Svejedno, to je stranku koštalo birača. Hoće Dačić da se ugleda na Vučića i SNS, koji pod svojim skutom drže, između ostalih, stranku i ličnosti koji veličaju četništvo. Ta stranka može sebi to da dozvoli jer je izrasla iz stranke čiji je lider 1989. godine u Čikagu promovisan za četničkog vojvodu, a SPS je nasledio sva materijalna dobra (od kancelarijskog materijala do velelepnih palata) Saveza komunista Srbije.

Da, ima stranka pravo da se menja, da se prilagođava savremenim tokovima društva. Ima pravo i da se samoubije, ali nema pravo da ubija i sramoti svoje članstvo. Zato će ono da potraži spas negde drugde. Daj bože da na sledećim izborima stranka pređe cenzus.

Radomir Jovanović,
profesor u penziji, Žiča