Naša televizija i gledaoci nekad i sad

Nisam prvi ni jedini koji sve teže može da razume zašto na TV programima nema filmova, serija, drama u kojima nema nasilja, uvreda, ubistava, rata – i kod kablovskih operatera i u mreži ETV-a. Već nekoliko godina prikazuju se filmovi koji popularišu ubistva, krv, suze, traume, strah... Pokušao sam da odoka procenim broj ubijenih u serijama i moj utisak je da se kreće od pet do 105. Teme su rat, kidnapovanje, silovanje, masovne likvidacije, konzumiranje opojnih droga, a alkohol se upotrebljava kao šećerna vodica. Na eksplicitan način prikazuju se scene upotrebe svih vrsta hladnog i vatrenog oružja i konzumiranja opojnih sredstava. Uz to, emiteri najave za prikazivanje emituju u udarnim terminima s „izabranim” scenama od kojih se „diže kosa na glavi”. Sve mi se čini da se formirala jedna vrsta kartela među oglašivačima da se najave emituju u isto ili približno vreme na svim kanalima. I sve je praćeno tonom koji krši sva pravila o nivou tona koji propisuje ETV (Emisiona tehnika i veze). Želja oglašivača i njegovog režisera za skretanjem pažnje gledaocu je postignuta, prinuđen je da svu svoju pažnju fokusira na taj događaj.

Nisam stručan da procenim kako to utiče na široki auditorijum, osobito na decu i omladinu, a ono što je očigledno jesu događaji koji su se zbili kod nas i na globalu.

Pitam se često zar danas u Srbiji ne žive stvaraoci poput Zdravka Šotre, Aleksandra Đorđevića, Novaka Novaka, Lole Đukića, Timoti Džon Bajforda, Siniše Pavića, Miše Vukobratovića, Slobodana Šuljagića, Ljubiše Kozomare, Aleksandra Antića, Slobodana Šuljagića… i mnogih urednika i režisera muzičkog, zabavnog, sportskog žanra. Pominjem i reditelje u pozorištu, poput Dejana Mijača, Soje Jovanović, Dušana Kovačevića, Ljubomira Draškića, Aleksandra Mandića... čije su predstave prikazivane u dramskom programu televizije. Neka mi oproste ini kojih se u ovom času ne setih. Oni su stvarali „amarkord” (sećanje) za čitave generacije koje su odrasle na prostoru Balkana. Tu su serije i filmovi, nezaboravni kviz „Pojedinac protiv televizije”... Reklo bi se – za sve od sedam do 107 godina.

Odrastao sam u selu, TV aparat sam prvi put video 1959. godine na Sajmu tehnike na koji me je otac poveo, o čemu posedujem i fotografiju s Beogradskog sajma, a televizijski program gledam još od vremena kad je na ekranu stajao telop Statua Pobednika i tekst Eksperimentalni program, praćen muzičkom frazom „Beograde, Beograde”. U našoj kući pre televizora smo imali kristalni radio, tzv. detektor, a 1955, kad je uvedena struja u selo, otac je kupio radio-aparat „Šumadija” koji je proizvodilo Preduzeće REK (Radio-elektro Kragujevac). Slušao sam Radio Beograd, Sarajevo, ali i Radio Vatikan, Luksemburg, Bukurešt, Glas Amerike, što su ga emitovali iz Soluna. Slušao sam „Sanremo” dok su pevali Robertino, Milva, Domeniko Modunjo, Adrijano Čelentano, Điljola Činkveti, Koni Frensis… Još pamtim ondašnje kraljeve, careve i predsednike vlada, država širom sveta. Gledao sam mnoge sportske događaje, prvi satelit u Zemljinoj orbiti i ljude na Mesecu, dolazak na vlast Fidela i Čea na Kubi, ubistvo Dž. F. Kenedija, ali i prve sapunice „Dugo toplo leto” i „Gradić Pejton” za čijim je glumcima (Ed Nelson, Mija Farou, Doroti Melon, Rajan O’Nil, Pol Njumen, Orson Vels...) vladala pomama. Savremenici tog doba sećaju se opustelih ulica i kafana u vreme njihovog prikazivanja.

Tada ni slutio nisam da ću, mnogo godina kasnije, tri decenije provesti u RTV Beograd i da ću na neki način biti svedok događanja koji su pratili RA i TV program. Iako sam bio očaran proizvodnjom i emitovanjem, prvu ozbiljnu kritiku da je televizija pala na ispitu čuo sam od legendarnog direktora TV Beograd Dragoljuba Ere Ilića (smenjen 1972. u aferi Veroslava Tadić zbog skraćenog pisma i kritike Tita i Dolanca). On je jednom prilikom, u opuštenijoj atmosferi, izjavi da je televizija pala na ispitu zrelosti onog dana kad je u Skupštinu SFRJ prvi put ušao kamerman bez bele košulje, mašne i odela.

Šta se to dogodilo i koliko dugo ćemo trpeti jednu vrstu suptilnog nasilja ili ćemo sedeći u udobnoj fotelji s daljinskim upravljačem u ruci ostati na grafitu „Ko ovde ne poludi taj nije normalan”?

Rakica Drobnjaković,
selo Balosava