Srpske rečenice u italijanskoj glavi

Novi roman Marija Liguorija „Via Acquarossa” (u izdanju Lagune), intimna je šetnja jednom mediteranskom ulicom u blizini Vezuva, nadomak Pompeje, ali i istorijom i kulturom ne samo južne Italije, već i Evrope. Junaci „Akvarose” živopisni su na način Felinijevih ili Kusturičinih filmskih likova. Njihove strastvene prirode, iako teže slobodi, pravdi i lepoti, ograničene su životom u malom primorskom mestu, što ih dovodi u protivrečne situacije.

Mario Liguori (Sarno, Italija), pored toga što je vrsni pisac, vanredni je profesor na Filozofskom fakultetu i na Akademiji umetnosti u Novom Sadu, gde predaje italijanski jezik, kulturu i književnost. Izvorno piše na italijanskom i srpskom jeziku. „Via Acquarossa” njegova je deseta knjiga, a pored romana piše i putopisnu prozu, pripovetke, i prevodi. Živeo je i radio u Švedskoj, posetio je gotovo sve evropske zemlje, a duže je boravio u Irskoj, Velikoj Britaniji i Sloveniji. Bio je gost na prestižnom Hariman institutu Univerziteta Kolumbija u Njujorku. Dobitnik je specijalnog priznanja „Branislav Mane Šakić” za izuzetno vladanje srpskim jezikom i uspostavljanje mostova saradnje između Italije i Srbije. Govori italijanski, srpski, engleski, slovenački i švedski.

Gradovi u kojima ste živeli postali su toponimi vaše proze. Međutim, kako je to pisati o zavičaju u južnoj Italiji na „stranom” srpskom jeziku?

Jezik koji mi nije maternji može samo da pomogne jer tako bolje kontrolišem emocije i vladam pričom. Srpski jezik mi služi kao filter – sve mora da prođe kroz njega, sve poprima neke nove oblike. Još nisam otkrio na koji način funkcioniše čudo rađanja srpske rečenice u mojoj glavi, budući da je to i dalje jedna italijanska glava s juga poluostrva. Srpski jezik se, međutim, pokazao efikasnim jer lako nosi teret mojih misli, teret koji se, bar se nadam, ne prenosi i na moje rečenice. Zapravo, srpski je za mene svojevrsno oslobađanje, čak i kad grešim koristeći ga. Sličan odnos imam sa švedskim jezikom; verovatno je to projekcija detinjstva punog snova u kojem sam maštao o drugim krajevima i jezicima.

Da li su vaša sećanja ona čudna mešavina činjenica i iluzija, koje domaštavaju ponekad surovu svakodnevicu?

Oduvek sam bio ubeđen da ljudi iz mojih krajeva nose jasan pečat izvesne tragičnosti. Oni su tragični u svakom momentu, dok jedu ili spavaju, pa čak i dok se raduju. Ponašaju se kao slobodna bića, glorifikuju sadašnjost, ali su u suštini taoci vremena i prostora, taoci smrti koja će ih odneti – i to je ono što ih proganja, ne dopuštajući im da budu rasterećeni. Takvi su naročito muškarci. Za žene bih rekao da su konkretnije, zrelije, svesnije prolaznosti života. No, kako se svet i ljudi menjaju, osetio sam da negde moram da sačuvam duh osamdesetih godina 20. veka, kada je moj zavičaj doživeo vrhunac. Hteo sam da se čitaocu čini da su moji likovi stvarno postojali. Ako sam ikoga ubedio da je to tako, onda smo moja knjiga i ja uspeli.

Osećate li da je prisustvo mora ili Vezuva dovoljno da život ima prizvuk mitskog i osećate li se posebnim što potičete iz zemlje koja ima jedno od najvećih kulturnih blaga u Evropi?

Svestan sam tamošnje lepote, ali bez arogancije onoga koji je ubeđen da ima pravo na privilegije. Prizvuk mitskog u mojoj književnosti ne zamenjuje ni svest o složenosti sveta, ni nuždu da se interveniše, kako bi život postao manje surov, a više solidaran. Nemojmo zaboraviti da je antičko nasleđe, inače i dalje veoma prisutno u mom zavičaju, neka vrsta amaneta radnih ljudi, stvaralaca. To važi i za humanizam koji jeste oživljavanje antike. Kulturni paraziti današnjice, koji nisu stvorili ništa značajno, nego se pozivaju na superiornost podneblja ili dostignuća predaka, ne rade dovoljno častoljubivo ni na sebi ni na promenama na koje je svet, na kraju krajeva, osuđen. Često se pitam da li su naši ljudi zaista zagledani u Vezuv, taj geografski stožer moga kraja. Dobro pitanje, premda je jedna od glavnih čovekovih odlika zapravo njegovo nastojanje da ne primećuje lepotu i bogatstvo oko sebe; čovek uvek želi nešto više…

Da li migracije stanovništva iz Magreba ili bivše Jugoslavije čine „Akvarosu” još bogatijom u vašoj prozi? A kako je to u savremenosti Italije?

Drugi su nam neophodni kako bismo razumeli sebe i svoj svet. Sećam se da su se u jednom trenutku, sredinom osamdesetih, kod nas pojavili prvi stranci. Starosedeoci nisu bili spremni na taj, za njih, strašan susret s onim alteritetom. Ja sam pak bio radoznao: zanimalo me šta ti ljudi jedu, kako žive, kako govore. U tome vidim svoju najlepšu osobinu, plemenitost i radoznalost antičkog duha, izbegavanje agresivnosti i mržnje. Mnogi su me tada pitali zašto sam toliko zainteresovan za te jadne strance koji idu „trbuhom za kruhom”. Očito sam još kao dete smatrao da su svi ljudi putnici, da smo svi rođeni da bismo upoznali svet. Stvari su trenutno znatno drugačije: Italija je sada puna stranaca i u tome treba da vidimo priliku. Nadam se da je naša demokratija dovoljno snažna i zrela da bi izdržala udar vremena i okolnosti. Odgovornost imaju najpre vlastodršci – od njih očekujem umerenost, poštovanje, razumevanje.

Jeste li pomišljali na Miloša Crnjanskog, koji je početkom rata iz Rima maštao o dalekom severu, dok ste u ovoj knjizi analizirali razlike između severa i juga Evrope, gde je na „severu preča sloboda, a na jugu ljubav”?

Crnjanski je bio pisac širokih horizonata, kadar da spoji svoju zemlju s dalekim krajevima. Taj je duh sigurno prisutan i u mojoj književnosti. Naročito me je zanimalo da problematizujem vezu između severne i južne Evrope, zato što mi se čini da se svet često po inerciji deli na Istok i Zapad bez pravog uvida u to da je glavno suočavanje i suprotstavljanje ipak ono između bogatog Severa, koji sanja prirodu Juga, i siromašnog, Juga koji sanja društveno uređenje Severa. U svom naučnom radu bavio sam se temom stereotipa i predrasuda o Severu i Jugu, ali sam hteo da unesem i neke varijacije, da vidim kako sve to izgleda u beletristici. Kao što vidite, nije toliko bitno to što Italijan piše na srpskom, koliko je bitno to kako i o čemu taj Italijan piše.

Posebno poglavlje posvećeno je i jednom traktatu o piscima pod embargom. Kako oni obogaćuju jednu kulturu?

Ima pisaca čije ime nose mnoge ulice i škole u našim državama, i koje mi, kao, slavimo, a da ih ne razumemo, odnosno ne uvažavamo njihova upozorenja. Oni su nezamenljivi, jedinstveni u našoj kulturi, ali u isto vreme skrajnuti, zato što nas ne hvale. Jedan od takvih je Radoje Domanović, jedan od najznačajnijih srpskih pisaca. On je oplemenio svoju kulturu, napisao je upečatljive pripovetke koje bi svako u Srbiji morao da pročita. I pošto ima zemalja koje nemaju svog Domanovića, trebalo bi da je svako naučio lekciju tog izvanrednog pisca. Pisac nije onaj što bezrazložno ili opravdano slavi kulturu kojoj pripada, zato što on, u tom činu, zapravo degradira tu istu kulturu – prirodno je da svaki čovek bude ponosan na svoju sredinu. Pisac je, naprotiv, onaj koji upozorava svoje društvo iz ljubavi prema domovini. A mi moramo da razumemo da njegova upozorenja, kao glas istine, ne treba smatrati mržnjom ili, ne daj bože, izdajom.