Izborna godina kao uvod u promene

Građani više desetina država širom sveta spremaju se da tokom ove godine odlučuju o budućnosti kakvu priželjkuju. Među milijardama glasača naći će se oni iz Evropske unije, SAD, Rusije, Indije, Indonezije, Pakistana... i mnoštva manjih zemalja. Ukratko, godina u koju tek što smo kročili, mogla bi da pokaže da li smo spremni da se i dalje priklanjamo svetskom poretku ustanovljenom po okončanju hladnog rata ili je sazrelo vreme da tražimo nova rešenja, menjamo raspored moći, pronađemo svako za sebe ono mesto u međunarodnoj zajednici koje će nam biti po meri.

Neke stvari su unapred poznate, poput ostanka u Kremlju aktuelnog ruskog predsednika Vladimira Putina, dramatičnog pada važnosti izbora u birokratizovanoj EU, želji Indije da kao najmnogoljudnija nacija na planeti zauzme i adekvatnu poziciju u međunarodnoj zajednici... Ipak možda su oči sveta najviše uprte u izborna dešavanja na zapadnoj strani Atlantika. Ne toliko zbog rasporeda političkih snaga u SAD, koliko zbog ne baš blistave perspektive države-kontinenta.

A ovogodišnji izbori održavaju se u okolnostima nepoznatim za prosečnog Amerikanca. Njegova država više nije apsolutni vladar sveta, ni u vojnom ni u ekonomskom smislu. Saveznici u Evropi, na Dalekom i Bliskom istoku, Južnoj Americi... počeli su da razmišljaju na svoj način, i sami svesni da se svet menja i da onemoćali hegemon mora više da razmišlja o sopstvenoj budućnosti, a manje na „širenju demokratije zapadnog tipa” van sopstvenih granica.

Sa druge strane, ovogodišnji izbori sve više se svode na sukob unutar tzv. duboke države, kojoj obični građani nemaju nikakav pristup, a koji poprima sve neprijatnije razmere. Dva glavna predsednička kandidata – Džozef Bajden i Donald Tramp – više ni na koji način ne predstavljaju svoje birače već, isključivo, centre moći koji su ih gurnuli u trku za Belu kuću. Ko god od pomenute dvojice bude pobedio moraće pre svega da sluša one koji su ih kandidovali, a ne narod koji se izjašnjavao.

Ni situacija na Starom kontinentu nije mnogo povoljnija. Birokratizovana Evropska unija praktično je svela suverenitete sopstvenih članica na lokalna prava odlučivanja. Zavisnost od stranih energenata, udaljenih tržišta i rata u Ukrajini dostigla je takve razmere da je spoljni oklop zajednice počeo polako da se kruni. Saznanje da će zajedničke nevolje neke pogoditi više nego druge, kao i da će treći ostati sasvim neoštećeni, izaziva opravdano nezadovoljstvo. Nekadašnji centar sveta kao da je skrajnut u stranu i sa zebnjom očekuje šta će se dešavati u dalekim zemljama koje su vekovima bile neiscrpan izvor ovdašnjeg bogatstva. U takvim okolnostima, izbori za Evropski parlament, slično američkim, pretvaraju se u običnu trku preambicioznih političara, bez obraćanja pažnje na potrebe i želje birača.

Sve pomenuto ukazuje na to da tzv. zapadni svet polako gubi bitku u takmičenju sa nadirućim Istokom i Jugom. Globalne komunikacione mreže omogućile su da se pamet i ideje danas šire bez ikakvih granica. Ekonomska moć, polako ali nezaustavljivo, premešta se sa jednog na drugi kraj sveta, bez ikakve naznake da bi taj trend mogao skoro da se vrati u tokove na koje smo navikli u liberalnom kapitalizmu.

Pokazalo se, takođe, da vreme pravih lidera još nije prošlo. Najuspešnije države danas vode jake ličnosti čiji je program jasan najširem krugu ljudi. Klasične birokrate opstaju samo u veštački stvorenim zajednicama. A upravo takva je Evropska unija. Gubitak nacionalnog identiteta pojedinih članica, posebno onih koje su u ovaj savez dospele kasnije, i što ne reći – silom prilika, nije se pokazao kao dobitna kombinacija za zajedničku budućnost. „Mrvice” sa briselske trpeze previše često su praćene ultimatumima.

Sve pomenuto ne znači da će svet na izbore za Evropski parlament gledati kao na lokalni događaj. Stari kontinent i dalje ostaje „zvezda vodilja” za najveći deo ljudske civilizacije. Tehnološka šarenila tačkasto su raspoređena širom planete, ali koncentracija svega je upravo u Evropi.

Pomenimo i aktuelne ratove, posebno one u Ukrajini i na Bliskom istoku. Sada je već svakome jasno da sila oružja stvari rešava samo kratkoročno, skupo i uz nepotrebne ljudske žrtve. Ali bez tih ratova ne bi bilo ni već pomenute „duboke države”, a upravo ona je oslonac zapadnog sistema razmišljanja. Reklo bi se, kao savremena zamena za religiju.

Izbori u 2024. neće mnogo toga promeniti niti će nas učiniti pametnijima. Ali svakako će uticati na saznanje da taktika kojom smo se vodili od kraja hladnog rata do danas više nema uporište. Kako stoje stvari, oni koji su se odlučili za BRIKS napravili su – korak unapred.