Ko to tamo peva

U vreme šestoaprilskog bombardovanja Srbije, jedan rasklimatani autobus, s putnicima različitih zanimanja i namera, pokušava da pronađe spas. Ta maestralna metafora filma Slobodana Šijana "Ko to tamo peva" zasluženo je dobila sva moguća domaća i mnoga inostrana priznanja, ali se ne sećamo da je bilo ko napisao ili rekao da je autorova genijalna farsa neka vrsta srpske i opšteljudske savremene biblijske Nojeve barke, s tom razlikom što je Noje bio bolji krmanoš. Po legendi, uspeo je da u opštem potopu spase svoj narod i sve vrste živih bića, koje mu je njegov Svevišnji zavetovao. Takođe, po legendi, bezbedno je stigao do planine Ararat u današnjoj Turskoj, da bi kad se sve smirilo u hananskoj zemlji obnovio život svog naroda.

Nije nam namera da se u ovom teškom trenutku u kojem se nalazimo bavimo legendama, ali nam se Šijanova metafora učinila kao najbolja, koja odslikava položaj u kojem se danas nalazi srpski narod. Dok oko nas lete bombe, naravno ne bukvalno, mi se prepiremo i nadgornjavamo o stvarima koje u ovom trenutku nisu najvažnije i ne zavisi nam od njih ni životni opstanak ni opstanak države koja se zasad zove Srbija. Kažemo to stoga, jer kad bi se sad odnekud pojavio onaj Šijanov rasklimatani autobus nismo sigurni da bi bio onako prepun kao na početku Drugog svetskog rata. Nisu Srbi nestali pod zemljom, kako bi pesnik rekao, nego su se toliko razjedinili da ne mogu da odvoje bitno od nebitnog, nacionalni interes od nekog drugog pojedinačnog ili grupnog. Ne kažemo da ne treba juriti i hapsiti sitne i krupne lopove, niti da treba prelaziti ćutke preko neonacističkih ispada u Novom Sadu, ni preko podela u islamskoj zajednici, ili pak preko šamara verenici, kojima se budući muž hvali pred TV kamerama u domaćoj sapunici...

Ne, nikako! Ljudi smo i imamo svoje sitne i krupne mane; različiti smo, pa neki vole klasičnu muziku, a drugi šund u seriji pomenutih svadbi. Ali, baš zato što smo ljudi trebalo bi, za razliku od drugih živih bića, da znamo šta je u ovom trenutku najvažnije za opstanak mnogih. Namerno ne upotrebljavamo reč – nacionalni, jer se od njenog pominjanja i danas mnogi naježe i kao u brozovskim vremenima proglase te za prokaženog srpskog nacionalistu!

Eto, na kraju smo došli i do te "nepopularne" tačke – do srpskog nacionalnog pitanja. Izgleda da bi svi najradije da se, ipak, nekako ukrcaju u onaj Šijanov autobus, pa makar se on ne pokrenuo dalje od Terazija. Ništa naši vodeći ljudi, njihovi savetnici i ministri ne mogu uraditi (sem nekim čarobnim štapićem koji više ne postoji!) u pregovorima s međunarodnom zajednicom i izabranim predstavnicima, ako ne postoji neka vrsta nacionalnog konsenzusa oko Kosmeta. Koliko vidimo – ne postoji; postoje samo izjave jedne, druge i treće strane (srpske, albanske i međunarodne) da se mora pronaći rešenje koje bi zadovoljilo obe strane. Između redova u novinama, nismo čak sigurni ni da je srpska strana, odnosno njeni čelni ljudi, u svemu saglasna. Da je tako, ne bi se dogodilo da se raspadne uspešni dvojac u pregovorima s Albancima i međunarodnom zajednicom, koji su činili Slobodan Samardžić i Leon Kojen. Ovaj drugi se, nažalost, iznenada povukao i napustio mesto savetnika predsednika republike za kosmetsko pitanje.

I na kraju, ako nacionalna osećanja i nacionalni interes, po svojoj konotaciji, više odgovaraju 19. veku, kad je formirana većina nacionalnih država, onda u imovinsko-pravnim odnosima i kulturi i tradiciji jednog naroda (u ovom slučaju srpskog) treba potražiti argumente za 21. vek. Narodi nisu samonikli; potreban je dug period za njihovo stvaranje, i svaki od njih, da se poslužimo Hegelom, ima svoje rodno mesto. Rodno mesto srpskog naroda je Kosmet; tamo su njegove crkve i manastiri, građeni od dvanaestog do petnaestog veka; tamo je stvorena prva srpska država, pa carevina koja je imala svoj pisani zakonik, najstarija sačuvana pisana srpska knjiga i mnogo šta drugo. Da li je sve to dovoljno ili zaista nismo ništa bolje zaslužili od onog na početku pomenutog raspadajućeg autobusa?