Zloupotreba humanosti

Davno su pametni ljudi shvatili da su dobro i zlo dva lica svih ljudskih postupaka i da je malo potrebno da se njihova mesta zamene i uloge obrnu.

Jedan takav, srećom ne mnogo jak, ali ipak vidljiv, preobražaj iz lepog u ružno desio se tokom novogodišnjih dana, a bojim se da nije završen. Reč je o deformaciji humanosti. Sve je započelo na televiziji jednom divnom emisijom kviza, koja je kasnije izazvala bujicu pogrešnih postupaka. Samo snimanje tog prvog kviza desilo se nekoliko meseci ranije, ali je javnost za sve saznala tek pred Novu godinu, kada je epizoda emitovana. Mladi student Veljko Kotlaja osvojio je na kvizu lepu svotu novca i odmah je, laka srca i divno uravnotežene ličnosti, dao za lečenje jednog deteta. Svet je istog trena postao lepše mesto za život, a u ljudima je srce zaigralo.

Ali to je kratko trajalo. Reklame vrebaju iz svakog žbuna, to veliko zlo ovog sveta. Mnoge televizije odmah su epizode svojih kvizova, umesto u humano, greškom obukle u klovnovsko ruho. Pa smo, dan za danom, gledali kako se odjednom brojne poznate ličnosti pojavljuju kao učesnici fingiranih kvizova, a dobitak će, kako recituje voditelj, biti poklonjen toj i toj humanoj ustanovi, tom i tom humanom procesu. Pitanja na tim kvizovima su, naravno, takva da bi odgovore znali i današnji đaci sa dna lestvice dualnog obrazovanja. Ipak, takmičari se došaptavaju. Pa se smeju. Pa se klibere. I svakog časa gledaju u kamere, da slučajno gledaocima ne bi promakao njihov srećan izraz lica. Jer, zaboga, oni su postali humani. Igraju za tu i tu svotu, za taj i taj humanitarni postupak.

Svedoci smo da televizije često podržavaju i organizuju mnoštvo istinski humanih akcija i TV emisije su lepe slike koje ih prate. Međutim, ovi lažni kvizovi su nešto drugo. To su svojevrsna šegačenja s jedinim ciljem da se zabave gledaoci, i ništa više. Samim tim, oštećene su, da ne kažem pokidane, veze gledalaca s humanim akcijama. Ali pre svega s akcijom koja ih je inicirala i koja je čist humanitarni podvig, dakle s postupkom mladog studenta. Jer, dok je on zamišljao celu akciju koju bi želeo da izvede, ne znajući da li će u tome uspeti i drhtureći od treme da li će imati snage i znanja za to, oni su razmišljali kako će svoju emisiju učiniti gledanom i atraktivnom. On novac nije imao, maštao je da ga znanjem zaradi, plašio se da neće uspeti; oni o novcu nisu brinuli, već samo o svom izgledu i dosetkama koje će izgovoriti. On je bez želje za bilo kakvim atrakcijama odgovarao na pitanja, u mislima prateći svoj plan koji se čas gubio, a čas ponovo oživljavao, a oni su gledali u kamere da li ih snimaju i koliko vremena snimanje još traje.

Gospodo glumci i voditelji, vaš postupak je karikatura humanosti. Kao da ste, na primer, svoje osmehe i šarm donirali u fond za oživljavanje ugašenih vulkana.

Jovo Knežević,
dečji pisac