Borba protiv zagađenja u Beogradu

Već duže vreme preko TV saznajemo da je Beograd jedan od najzagađenijih, a neretko i najzagađeniji grad na svetu. Pošto je grad već odavno ostao bez industrije, daju se štura i neuverljiva objašnjenja da je to zbog nekih kotlarnica, nedalekih termoelektrana, a uzgred i izduvnih gasova motornih vozila.

Međutim, istina je upravo u obrnutom redosledu. Za to ne treba biti neki stručnjak. Naime, još pre pedesetak godina posred Beograda (Novog i starog) prosečen je magistralni evropski auto-put za jugoistok. Njime već pola veka kuljaju milioni evropskih motornih vozila ispuštajući izduvne gasove s kancerogenim i drugim štetnim materijama, čije udisanje Beograđani skupo plaćaju svojim zdravljem. A još tada u Evropi je bilo pravilo da auto-putevi obilaze gradove. Država se ni u međuvremenu nije odlučnije potrudila da tu veliku grešku ispravi i obilaznicu što pre izgradi, iako je broj vozila svake godine rastao, naročito u letnjim mesecima. Tek nedavno je najavljeno da se obilaznica oko Beograda konačno završava.

Dok čitav svet „kuka” za amazonskim šumama (kao svetskim proizvođačem kiseonika), kod nas se ništa ozbiljnije ne preduzima na pošumljavanju goleti u beogradskom ataru (i čitavoj Srbiji). Tim više, jer ni Šumadija već odavno nije ono što je bila, a i košava, koja duva sa Šumovitih Karpata, izgleda da se negde gubi.

Imajući u vidu pogubne posledice navedenih problema po građane Beograda i Srbije, neophodno je da se odgovorne vlasti i najbolji stručnjaci zajednički dogovore o neodložnom preduzimanju efikasnih mera. U tu svrhu, između ostalog, verovatno bi trebalo strogo ograničiti prolazak stranih vozila kroz Beograd, odnosno usmeravati ih na obilaznicu, a pogodnim merama favorizovati ulazak u Srbiju vozilima na električni i drugi, ekološki zdraviji pogon. Domaćim zagađivačima treba tehničkim i ekonomskim merama omogućiti (a po potrebi i primorati ih) da otklone izvore zagađivanja.

Što se tiče kiseonika, logično rešenje je u povećanom pošumljavanju goleti, i to kvalitetnim drvećem koje ne ispušta alergijske materije. Možda bi u tu svrhu bilo višestruko korisno i obnavljanje rada Pokreta gorana, koji je svojevremeno u Srbiji dao dobre rezultate.

Da bi Beograd bio čistiji, neophodno je i da linije predviđenog metroa posluže tom cilju, čime bi se i neke glavne ulice pretvorile u pešačke zone. Još pre tridesetak godina, u vašem listu („Beograd graditi smišljeno i s ljubavlju”, 12. oktobra 1992) izneo sam više razvojnih predloga, kao građanin kome je stalo do skladnog razvoja i lepšeg izgleda Beograda. Danas, nažalost, stanje u tom pogledu izgleda nepovoljnije, kako zbog glavne teme ovog teksta, tako i zbog nekih drugih očiglednih razvojnih grešaka (natrpavanje zgrada, dozvoljavanje gradnje „kula” viših od osam spratova, propusti u ozelenjavanju grada...). Beograd, štaviše, i dalje nema nijedan dovršen veliki trg. Stoga bi se početak Bulevara kralja Aleksandra (Obrenovića) možda mogao pomeriti iza Ulice kneza Miloša, a prostor između Narodne skupštine i dvorova pretvoriti u reprezentativni trg okružen divnim zdanjima. Predlažem da taj trg dobije naziv Trg ustavnosti, jer su skoro svi srpski i jugoustavi doneti na tom mestu ili u blizini. Pritom, na susednom trgu, Nikola Pašić, kao najveći srpski pobornik ustavnosti i parlamentarizma, upotpunjuje takvo značenje tog novog trga.

Blažo Krstajić,
Beograd