Prkos na zemlji, prkos u vazduhu

Dok je Milorad Dodik u Banjaluci poručivao da je na ovim prostorima konačni cilj srpska država i da će sadašnja crta razdvajanja Republike Srpske sa Federacijom BiH vremenom postati prava granica, dok je klicao „neka živi Srbija, Rusija i pravoslavni svet”, iznad Srpske preletala su dva američka borbena F16, šireći, kao odgovor na „secesionističke aktivnosti”, poruku opredeljenosti SAD za osiguranje teritorijalnog integriteta BiH.

Još jednom je 9. januar bio povod konfrontacijama koje potvrđuju svu ranjivost Bosne i Hercegovine blizu tri decenije od potpisivanja Dejtonskog mira. Vlast obeležava Dan srpskog entiteta, u Federaciji je taj dan Ustavni sud BiH proglasio neustavnim, dok Amerikanci kažu da nije problem slavlje, već što je datum vezan za pravoslavni praznik – čime se diskriminišu Hrvati i Bošnjaci.

Tako se dan Svetog Stefana, kada je 1992. proglašena Srpska i pokrenut građanski rat, pretvorio u razmenu baražnih optužbi. Dodik je već ko zna koji put aktuelizovao pretnju otcepljenjem – koliko u januaru, u roku od nekoliko sati, ukoliko visoki predstavniku Kristijan Šmit nametne Zakon o državnoj imovini, kojim bi entiteti bili razvlašteni upravljanja državnim resursima. Federalni ministar policije Ramo Isak ekspresno je poručio da će Dodika uhapsiti minut nakon takve odluke. Preti se povratkom na stari Ustav Republike BiH po kome nema ni entiteta ni županija, ali ima unitarne BiH – svega protiv čega su se borili ne samo Srbi već i Hrvati.

I dok je Dodik sa zemlje na svečanoj akademiji prkosio bosanskoj državnosti, rušio ustavnopravni poredak, veličao osuđene ratne zločince Radovana Karadžića i Ratka Mladića, poručivao: „Recite konačno da u Srebrenici nije bio genocid”, zaključivao da su Hrvati i Bošnjaci naterali Srbe da naprave RS kako bi ih „odvojili od matice Srbije”, a SAD optuživale da vode „hibridni rat” protiv Srpske, američki lovci su isto tako prkosno leteli iznad Tuzle i Brčkog, ali su se mogli čuti i u Banjaluci.

„Sjedinjene Američke Države neće stajati po strani dok se Dejtonski mirovni sporazum i institucije BiH dovode u pitanje”, poručeno je u saopštenju američke ambasade u Sarajevu. Dodik je osudio letove, a onda pokušao da se šali rekavši da će oni „doprineti obeležavanju godišnjice”.

Nije ovo vreme za šalu, mada je pitanje koliko su letovi F16 dovoljan signal američke odlučnosti. Ponavljanje teze da je „cilj srpskog naroda srpska država na ovim prostorima” je opasno. Ne samo zato što neki veruju da se time ispunjava ruski plan za destabilizaciju zapadnog Balkana i sprečavanje ulaska BiH u NATO, već i zato što testira politiku Srbije i njenog predsednika. Aleksandar Vučić je u znak solidarnosti sa paravojnom paradom i vatrometom u Banjaluci organizovao vatromet u Beogradu i za glavni grad Srpske poslao visoku delegaciju, ali ponovo nije lično otputovao.

Da li je to još jedna potvrda da uprkos patriotskog spektakla prekodrinska galama nema utemeljenje u real politici? Koliko će dugo Dodik u svom političkom avanturizmu istrajavati na politici koju Vučić može da podržava organizovanjem vatrometa, ali mu narativ o otcepljenu nikako ne odgovara. Vučiću je dovoljno Kosovo kao poligon natezanja sa Zapadom, ne treba mu i Dodikova Srpska. Još manje Dodikove priče o kompenzaciji Srbije za Kosovo – da uz sever Kosova dobije i Srpsku – što bi bio uvod u rat.

Tvrdi Dodik da su Srbi u Srpskoj „mentalno integrisani” sa Srbijom i da bi podržali eventualnu nezavisnost RS. Da li bi to prihvatio Vučić? Dodikova je srećna pozicija što Vučić ne sme da rizikuje da izgleda da ne daje punu podršku Srbima u RS. Dodik to vešto eksploatiše pojavljujući se na svim važnijim skupovima po Beogradu, stvarajući utisak da je predsednik Srbije u svakom trenutku iza njega. To je suviše idilična slika.

Vučić flertuje sa Moskvom, ali njemu izrazito proputinovski raspoložen Dodik nije potreban u vreme kada Amerikanci pokušavaju da se vrate na Balkan, iako bez jasnog koncepta i odlučnije spremnosti da se sadašnja BiH ozbiljnije reformiše. Isto važi i za Evropsku uniju. Zapad je Dejtonom prekinuo rat i to stanje se vremenom fosilizovalo pretvarajući BiH u državu zamrznutog stanja. Sa tolikim brojem kantona, vlada i ministara, država je preskupa. Suviše je funkcionera koje treba namiriti. Stanovništvo odlazi. Zapad je nespreman da rizikuje promene i saobražavanje sa novim realnostima, ali je rešen da sačuva status kvo. A to znači da će na sve načine odgovoriti na Dodikove secesionističke pretnje koje lider RS uporno i godinama ponavlja. Pre bih rekao da je njegovo konstantno blaćenje BiH kao propale države deo marketinga održavanja na vlasti nego istinska namera.

Može Dodik da bude na crnoj listi američkog Stejt departmenta, može da šefu ruske diplomatije poklanja ikone sumnjivog porekla i da se diči susretima sa Putinom, ali on je veliki pragmata, posebno ako to donosi lukrativne koristi. Nije on jednom u karijeri kopernikanski menjao stavove. Nekada se suprotstavljao Radovanu Karadžiću i bio miljenik Madlen Olbrajt. Onda se okrenuo Moskvi i pretnjama o otcepljenu i preuređenju Dejtonskog sporazuma – faktički preuređenju Balkana – sipao vodu na rusku vodenicu pretvarajući RS u stražarnicu protiv ulaska BiH u NATO.

Amerikancima je Dodik postao ono što je crvena krpa biku u koridi. Ostavljaju diplomatsku etikeciju poručujući lideru Srpske, ali i Vučiću, da nema poigravanja sa teritorijalnim integritetom BiH. Ništa od snova o „srpskom svetu” koji promoviše novopostavljeni senator Srpske, doskorašnji direktor BIA i prononsirani srpski rusofil Aleksandar Vulin. „Amerika neće mirno promatrati mogući pokušaj otcepljenja Republike Srpske od BiH”, jasna je poruka iz ambasade SAD, u kojoj se dodaje da Dodik greši ako misli da će „SAD stajati po strani dok on gura BiH u sukob”. Otpor svim sredstvima.

Zapad može da bude blag prema Vučiću, čekajući na rasplet kosovske krize, ali daje do znanja da od teritorijalnog širenja matice Srbije preko Drine nema ništa. To nije ni u interesu srpskog predsednika. Kalendar Dodikovih pretnji otcepljenjem je popunjen, ali reagovanja su se promenila. U decembru je izjavio da bi odvajanje od BiH moglo da se dogodi u januaru. Poručio je da ima prijatelje u svetu koji će u tom slučaju sprečiti međunarodnu vojnu intervenciju. Nije poznato na koga je mislio. Moguće na Putina i Viktora Orbana, pošto su mađarske snage ovog meseca od Austrije preuzele zapovedništvo nad vojnim snagama EU u BiH (Eufor). No, na Vučića bi teško mogao da računa.

Sva potmula sanjarenja o podeli Bosne između Srbije i Hrvatske su besmislena. U tome nisu uspeli Slobodan Milošević i Franjo Tuđman. Zar neko misli da mogu Zoran Milanović, Dodik i lider bosanskog HDZ Dragan Čović? Rat je pokazao koliko su bile pogubne sve kombinacije dvojice protiv trećeg.

SAD i EU osudili su nepoštovanje odluka Ustavnog suda BiH i zapretili kaznama ako vlasti RS obeleže „entitetski dan”. Sudeći prema dosadašnjim iskustvima, od toga ništa. Baš kao što ni Dodik neće ostvariti svoju više puta ponovljenu najavu o otcepljenju RS. U Bosni će i dalje neki biti bliže Zapadu, neki Rusiji, a čitava BiH sve je dalje od Evropske unije, u kojoj, kažu, svi žele da budu.

Prilozi objavljeni u rubrici „Pogledi” odražavaju stavove autora, ne uvek i uređivačku politiku lista