Praznik više

Sve do ujedinjenja i proglašenja trojne monarhije Srbi su koristili stari, julijanski kalendar i po njemu ustrojene crkvene i svetovne praznike. Kao ustupak ujedinjenju u Kraljevinu SHS, prihvaćen je kalendar pape Grgura, latinica postala ravnopravno pismo, grb sa ocilima se stesnio, a u himnu nekadašnje Kraljevine Srbije udenute su hrvatska i slovenačka svečana pesma.

Tako smo dobili izvanrednu priliku za dva dočeka Nove godine... mada je za žitelje Srbije jedini orijentir u tom kalamburu bila proslava Božića.

Možda bi stari dočeci novih godina otplovili u zaborav da se odmah posle ratne pobede 1945. godine revolucionarna vlast nije okomila na Srbe i njihove svetkovine po starom kalendaru proglasivši ih za „velikosrpski hegemonizam”. Tako je već 1946. Sveti Sava prestao da bude školska slava, a ugostiteljima po Srbiji od početka godine počeli da pristižu direktive da se „13. januara zabranjuje kafanska muzika, da kuhinje imaju prestati s radom u 21, a da se lokali moraju zatvoriti najkasnije u 22 časa”.

Stariji trećepozivci verovatno pamte da se u noćima između 13. i 14. januara narodna milicija samoubijala od prekovremenog rada jer su racije bile neželjeni a sastavni deo opštenarodnog slavlja. I ne samo u Beogradu već po celoj Srbiji, pa i u delovima FNRJ (SFRJ), koji su bili pretežno nastanjeni žiteljima pravoslavne vere. A da li je, i koliko slavara praznik dočekalo u apsu, nikada i nigde nije obelodanjeno.

Tako su se dočeci starih dobrih novih godina preselili u drugačiji ambijent, među četiri zida rođene kuće ili stana, a uz najbližu rodbinu i najbolje drugare.

Tako smo dočekali i 1990, da bi već naredne godine i proslave smene važnih datuma u kalendaru dobile prećutni blagoslov, mada je praznovanje zato izgubilo draž „zabranjenog voća”, što su najskuplje platile hrabrije kafedžije jer im se u tim noćima klijentela proredila.

Neki još pamte prilično opasan (kafanski) aforizam legendarnog Vlade Bulatovića Viba, koji je tu dugo iščekivanu promenu ocenio kao najlepši primer konačnog prelaska iz demokrature u demokratiju. Nije uhapšen, po čemu se zaključilo da je njegovo društvo i među kafanskim osobljem imalo pouzdane jatake.

Ipak, po Srbiji je pretekao priličan broj kafana koje su se uporno držale stare direktive, jer su kafedžije posumnjale da je ta liberalizacija samo provokacija sa „opipavanjem pulsa” pravovernih.

Nažalost, bilo je to vreme obojeno krvlju i zaglušeno detonacijama ratova na prostoru nekad zajedničke države, sa sankcijama koje su uvedene samo Srbiji iako ni sa kim nije ratovala! Onda su ratovi utihnuli a zemlja se raspala, pa je malo kome padalo na pamet da proslavlja čak i porodičnu, krsnu slavu, a ne „neku tamo Novu godinu po starom kalendaru”.

Ne kaže se uzalud da je vreme najpouzdaniji melem za dušu, a ponekom bogme i za telo. Doček Nove godine po starom, julijanskom kalendaru vratio se na velika vrata i napunio beogradske trgove i kafane „do vrha”, sve sa badnjacima, jelkama i iluminacijama, kao i sa rešetanjem neba lakim pešadijskim naoružanjem – u noćima između 13. i 14. januara. Čak su gradske vlasti za tu priliku počele da organizuju prigodne zabavno-muzičke programe, pa bi neupućeni gost iz inostranstva mogao da pomisli svašta o svojim vrlim domaćinima!

A ako se nekom zlosrećniku omakne da se uspava upravo u ovoj noći, nek ne brine, jer do kraja meseca nanizano je još sijaset praznika i prilika za svetkovinu...

Pa, srećna Nova godina po oba kalendara, uz želju da se u 2024. ispune snovi, pa i preko toga.