Apisova poslednja noć

Momčilo Pavlović*

Dragutin Dimitrijević Apis (1876–1917), bio je đeneralštabni oficir za koga se vezuju najmanje četiri važna događaja u istoriji Kraljevine Srbije – atentat na kralja Aleksandra Obrenovića i kraljicu Dragu 1903. (Majski prevrat), atentat na Franca Ferdinanda u Sarajevu 1914, tajnu organizacija „Ujedinjenje ili smrt” (Crna ruka) i tzv. Solunski proces 1917, na kojem je suđeno grupi srpskih oficira sa Apisom na čelu, zbog navodnog pokušaja atentata na regenta Aleksandra Karađorđevića. Na tom procesu od aprila do juna 1917, osuđen je na smrtnu kaznu i streljan zajedno sa artiljerijskim majorom Ljubomirom Vulovićem i Radom Malobabićem 26. juna 1917. Rehabilitovan je u obnovljenom postupku od komunističkih vlasti juna 1953. godine. Njegov lik i njegova dela i danas izazivaju različite ocene u javnosti.

O samom činu izvršenja smrtne kazne svojevrsni izveštaj je ostavio vojni prota, Zdravko Paunović, sveštenik iz Bogatića, narodni poslanik za skupštinu 1893, radikalski prvak, honorarni profesor za veronauku u nižoj školi Vojne akademije sa manjim prekidima 1905–1911, i referent za veroispovedne obrede pri Opšte vojnom odeljenju Ministarstva vojnog, do 2. oktobra 1917, kada ga je zbog bolesti na toj dužnosti zamenio protojerej iz Skoplja Ljubomir Miletić. U Kraljevini SHS bio je postavljen za verskog referenta u Ministarstvu vojnom za istočno pravoslavnu veroispovest, ujedno i za divizijskog stalnog vojnog sveštenika kao stalnog vojnog sveštenika prve klase, a kasnije je bio i starešina Crkve Svete Petke pored crkve Ružice na Kalemegdanu, koja je bila vojna kapela. Ovaj izveštaj, kao i poznata Apisova „Moja poslednja volja”, objavljen je u „Novom listu” od 9. decembra. 1920, verovatno preuzet iz „Beogradskog dnevnika”, i kasnije preštampavan.

                                                                 ***

Na mesto gubilišta stigosmo tako oko jedan sat po ponoći: Tu videh tri rake, jedna pored druge, nekoliko zapaljenih fenjera, i jedan manji broj vojnika (oko 40 bez žandarma), koji su sa nama došli.

Nasta čitanje presude koje je trajalo do četiri i pol sata izjutra. Što je čitanje prilazilo kraju više, to je smrt pružala svoje hladne ruke i prilazila njima sve bliže, i oni su sve bleđi i bleđi postajali. Puls na vratnoj žili, koja se viđaše (jer na Dimitrijeviću ne beše kragne na vratu), kucaše kao čekić. I kad sudija, koji je presudu čitao reče: „presuđuje” – uši Dimitrijevićeve postaše prozračne kao naočari, da bi se kroz njih videlo čitati. Dimitrijević je pušio cigaretu za cigaretom, i preko 40 cigareta je popušio za vreme čitanja presude. Bio je jako uznemiren i nervozan, ali priseban, nasilno nasmejana lica... Crna ruka, Crni grobovi, Crna i tamna noć. Svud tajanstvenost i crnina. Često se okretao desno, levo, gore i dole, kao da je gledao i tražio nekoga, nadao se i očekivao nešto i nekoga, ali koga i šta, to je bila i ostala tajna za sve nas. S tom je nadom legao u grob. Za vreme čitanja presude izvadio je iz džepa nekoliko paklića duvana, dao ih oficiru da razda vojnicima. No kada je sve zaostale kod sebe cigarete popušio, on se obrati oficiru sa molbom da mu da nekoliko cigareta, i ovaj mu dade od svojih.

Vulović i Malobabić bili su mirni i nikud se s mesta nisu makli za sve vreme čitanja presude; samo su se ponekad sašaptavali. Vulović se prvo naslonio na štap svoj i pognuo se napred, zatim je štap metnuo ostrag, naštapio se i tako dočekao kraj presude. Malobabić, sa lisicama na rukama, sve je jednako držao ruke visoko prema ustima, bio je suviše miran i hladan, te je i ovde izgledao kao dete koje se sa uzdignutim rukama moli Bogu. Oko pola čitanja presude zamoli da mu se lisice skinu, što bi i učinjeno.

Čitanje presude se dovrši oko četiri i pol sata. Komandant mesta stade pred njih sa nekoliko reči, i naglasiv da su osuđeni i nedostojni čina, oficirskoga itd. pozva ih da znake oficirske (epoletuške) skinu. Dimitrijević beše to već ranije priredio i odmah ih predade, a Vuloviću ih oficir otkopča i oduze.

„Je li vreme da se pozdravimo”, reče Dimitrijević. „Vreme je”, odgovori komandant mesta. Dimitrijević umoli komandanta da naredi: da dobro gađaju, da ih ne mrcvare, itd. što komandant obeća.

Dimitrijević prvo, pa za njim i ostali (Vulović i Malobabić), pozdraviše se sa prisutnim oficirima. Dimitrijević zatim priđe dr. J. Petkoviću, pukovniku, s njim se poljubi i pozdravi, a ostali se samo rukovaše. Najzad Dimitrijević priđe k meni, poljubi se i sa mnom.

Zatim me uhvati za ruku; ja se branjah, no on na moje branjenje reče: „Molim vas dozvolite mi da Vas poljubim kao oca i mesto oca, i majke moje”, i ja dozvolih. To učiniše i Vulović i Malobabić i poljubiše me u ruku.

Dimitrijević se okrete svom grobu, pa pogleda na mene i upita me: „Hoćete nas vi opojati?”. Ja rekoh da hoću, našto mi odgovori: „Hvala, vam. Pozdraviću i kazaću mom Aci i Dušanu (braći Glišića) da ste nas vi ispratili.”

Za ovim se oni između sebe po tri put izljubiše i oprostiše se. Dimitrijević se okrenu Malobabiću i reče: „Gospodo i braćo, ovaj čovek (pružajući ruku na Malobabića) nevino umire, a verujte da je vrlo dobar Srbin.” Vulović: „Isto to i ja braćo kažem.” Malobabić ćuti.

Dimitrijević pođe ka grobnici, sa cigaretom u ustima, zastade, i pre nego što će u nju skočiti reče: „Zbogom, braćo, ja umirem – umirem sa željom da bude Velika Srbija, naročito Jugoslavija.” Skoči u grob, dođe do koca, i kao u smehu ironično reče: „Za mene velikoga ovo je mala grobnica.”

I ostala dvojica skočiše u svoje grobove. Dimitrijević priđe kocu, okrete se, pruži ruke da ga vežu, što i bi, a to i ostali učiniše.

Kad Dimitrijeviću počeše oči vezivati, atentator reče: „Pa što da mu vezujete maramu na oči.” Oficir i Dimitrijević, kao odjedanput rekoše da je to zakon i tako treba da bude.

Nasta mrtva tišina. Mali i strašan tajac. Srca počeše kod sviju brže kucati i bledilo sve obuze. Skloni se onaj vod vojnika a ostadoše samo žandarmi s puškama na gotovs.

Oficir mahnu sabljom. Grunuše tri plotuna odjednom, i za trenut oka, tri čoveka manje. Malobabić odmah pade mrtav. Dimitrijević i Vulović još živi. Opet pucanj. Doktor ih obiđe i reče da su mrtvi, ali se vidi da su još živi – i opet pucanj. Dimitrijević pade i već mrtav, a Vulović još živi, te na njega još jedan pucanj i on pade mrtav.

Svi prisutni gledaju kao zbunjeni i ćute, jer je to strašan prizor. Položiše ih lepo u grob. Kape im na lice metnuše; grobove zatrpaše. Svrših opelo. Prelih grobove.... I time se završi ovaj strašni čin.

„Oni odoše Bogu na istinu”, a mi se vratismo na svoje poslove.

Prota Zdravko Paunović

Poslednja volja

U dokumentu „Moja poslednja volja” Apis je, pored ostalog, naveo:

„Iako osuđen od oba suda na smrt i lišen milosti Krune, ja umirem nevin; u ubeđenju, da je moja smrt bila potrebna Srbiji iz viših razloga. Iz svog mog ubeđenja potiče i moja duševna mirnoća sa kojom očekujem svoj poslednji čas. Neka Srbija bude srećna, i neka se ispuni naš sveti zavet ujedinjenja celog Srpstva i Jugoslovenstva, pa ću ja i posle svoje smrti biti srećan i blažen, a bol koji osećam što ću od srpske puške poginuti, biće mi drag i mio u uverenju da je ta puška uperena u moje grudi radi dobra Srbije, radi onog dobra Srbije i srpskoga naroda kome sam ja bio posvetio ceo svoj život. U tom svom radu, ja sam možda štošta i pogrešno učinio, možda sam se nehotice ogrešio o same interese Srbije, ali radeći ja sam i grešio, iako nikad svesno već uvek ubeđen da radim samo za dobro Srbije. Neka mi se oprosti za poneku takvu pogrešku, bar neka mi oproste Srbi, a ja ću se moliti Bogu da mi on svoju neiscrpnu milost podari…”

*Istoriča