Stanje poljoprivrede u našoj zemlji

Kad je reč o trenutnom stanju poljoprivrede u Srbiji vlast tvrdi da poljoprivredu pomaže koliko god može, dok najveći deo poljoprivrednika misli da je to nedovoljno. U velikoj meri je sve tačno, iako je stanje sve teže i rezultati sve slabiji.

Za širu javnost treba da se istaknu dve činjenice: po prirodnim uslovima (zemljište – klima) poljoprivreda Srbije spada među države Evrope s najpovoljnijim mogućnostima za postizanje sigurnih visokih prinosa u biljnoj proizvodnji; već duže od 30 godina po opštem stanju poljoprivreda Srbije je u stalnom opadanju, pa je trenutno na dnu Evrope s nekoliko najslabijih država.

Stanje poljoprivrede kao veoma složene grane teško je objasniti da se shvati pre svega od neposrednih poljoprivrednika. Najčešće iskazivanje osnovnih pojmova i rezultata bi bilo:

– Država iskazuje postignute prosečne rezultate na njivi bez iskazivanja koliko je to u odnosu na realno moguće i koliko u odnosu na one, koji postižu bolje rezultate;

– Poljoprivrednici iskazuju niske cene koje dobijaju od trgovaca, a ne iskazuju zašto nisu udruženi (najbolje s industrijom prerade) pa da po pravilu postižu veće cene i sigurniji plasman.

Za širu javnost potrošača (ili stanovnika) Srbije treba naglasiti najmanje dva osnovna pokazatelja za održavanje, ili čak unapređenje poljoprivrede. To bi bili: – Održavanje obima stočarstva s većim brojem pozitivnih uticaja;

Ovaj pokazatelj retko se koristi i još manje iskazuje od vlasti ili od poljoprivrednika. Taj pokazatelj znači koliko stočarstvo s preradom poljoprivrednih proizvoda učestvuje u ukupnoj vrednosti poljoprivrede države. Kod najboljih država Evrope stočarstvo s preradom učestvuje sa 60 ili čak 70 procenata. U toj grupi država bila je i Srbija pre tridesetak godina. Sa stalnim padom broja goveda i svinja i sve manjom proizvodnjom mleka, mesa i ostalih proizvoda vrednost stočarstva u Srbiji već je pala na manje od 30 procenata, i dalje pada.

– Obavezno održavanje postojeće plodnosti (ili vrednosti) poljoprivrednog zemljišta kao trajnog bogatstva i uslova za uspešnost poljoprivrede države.

Osnovni pokazatelj vrednosti poljoprivrednog zemljišta je humus kao organski deo. Sa samo dva do tri procenta zemljište postaje isplativo za obradu, čak i kao najniže vrednosti. Najbolja zemljišta imaju šest i više procenata humusa. Održavanje ili čak povećavanje sadržaja humusa postiže se korišćenjem stajnjaka kao organskog đubriva. Tako mogu da se smanje količine veštačkih đubriva sve do takozvane organske proizvodnje (što je i jedan od glavnih ciljeva najboljih poljoprivreda u zemljama EU). U Srbiji je najveća šteta upravo zbog sve ređeg korišćenja stajnjaka. Deo te štete je i u sve težoj obradi zemljišta, kao i zbog manjeg zadržavanja dela padavina (ili težeg podnošenja suša). Najveći pad procenta humusa je u ravničarskom delu Srbije, što je već za veliku brigu države.

Posebna grupa negativnih uticaja na stanje poljoprivrede Srbije je oblast udruživanja. Pravo udruživanje i ne postoji. Za ugled treba znati da se pojam udruživanja odnosi na proizvođače (poljoprivrednike) i na udruživanja za industriju prerade. To znači da bi udruživanje bilo pravo kad počinje biljnom proizvodnjom i završava preradom, sve do plasmana konačnih proizvoda za potrošače. Takav sistem udruživanja odavno je poznat sa sigurnim održavanjem kod najboljih država Evrope kao uglednih. Udruživanje neposrednih proizvođača izrazito je u svinjogojstvu s najužim specijalizacijama držanja krmača i proizvodnjom prasadi za tov ili priplod. Već se sigurno postižu proizvodnja i odgoj 30 ili čak 35 prasadi po krmači godišnje ili prirast mesa u tovu od kilogram ili više po tovljeniku na dan. Slični visoki rezultati su i u govedarstvu, s proizvodnjom od 7.000 ili čak 8.000 litara mleka po kravi godišnje s kravama za dvojnu proizvodnju (mleko i meso). Pomoć države poljoprivredi trebalo bi sve više da se usmerava ka onim poljoprivrednicima koji su već višestruko osposobljeni za postizanje visokih rezultata. Osnovni uslov je stručna sprema poljoprivrednika i stalno stručno usavršavanje uz razmenu rezultata s boljim proizvođačima. Na osnovu toga sve veći broj poljoprivrednika se toliko stabilizuje da im i nije potrebna neka direktna pomoć države (što je svakako i državni cilj). Srbija ima u okruženju i one države koje služe celom svetu kao ugled, tako da je lakše kopirati njih nego uvoditi nešto manje poznato. To se podjednako odnosi na obim i način udruživanja, kao i na nova saznanja o usmeravanja proizvodnje i prerade, ne samo za potrebe domaćeg tržišta, već i u pogledu uslova za plasman u svetu.

Osnovu usmeravanja i pomoći države su dva cilja: usmeravanje ka potrebama po vrsti, kvalitetu i uslovima za sopstveno stanovništvo; siguran plasman za one u svetu kojih je sve više i koji nemaju prirodne uslove za dovoljnu proizvodnju.

Dr Milan St. Tošić,
član DLG Nemačka, redovni profesor u penziji