Niko kao Ahtisari
Na „ziherašku” kartu je igrao Nobelov komitet u Oslu – obelodanio je u Vašingtonu „United Press International”. Ta novinska agencija javila se sa već pripremljenim objašnjenjem istoga časa kada je Ole Danbolt Mjoes, predsednik norveškog Nobelovog komiteta, prošlog petka kao dobitnika ove nagrade za mir imenovao Finca Martija Ahtisarija. „Odlučeno je tako iz razloga bezopasnosti” zaključio je Martin Stif, vašingtonski analitičar. Jer, znalo se da su dva Kineza imala daleko bolje šanse da dobiju Nobelovu nagradu za mir nego Finac Ahtisari.
Ta dva Kineza su aktivisti za ljudska prava Hu Jia i Gao Žišeng – navodi američki analitičar – i učinili su mnogo više i postigli daleko važnije podvige nego Ahtisari ili većina od ukupno 197 predloženih kandidata. Uprkos tome, Nobelov komitet se opredelio za slabije kotiranog Ahtisarija samo zato da bi Norveška izbegla politički konflikt sa Kinom. Još ranije je kineski ministar spoljnih poslova poručio da se nada da će nagrada za mir sada biti dodeljena „pravoj ličnosti”. Primedba se odnosila na sporno dodeljivanje (1989. godine) Nobelove nagrade tibetanskom budističkom poglavaru dalaj-lami.
Tako se kontroverznom i čak i u samoj Finskoj osporavanom Ahtisariju pružila prilika da se dokopa Nobelove nagrade. Već tri puta dosad on je kandidovan, uz veoma uticajnu podršku iz inostranstva. Na položaj predsednika Finske Ahtisari je neplanirano dospeo 1994. godine samo zato što se neuporedivo popularniji i čitavu deceniju pripremani kandidat, ondašnji premijer Halevi Sorsa, ozbiljno razboleo.
Zbog samovoljne vladavine, prigrabljivanja celokupne vlasti i kršenja zakona, Ahtisari je izgubio poverenje i u svojoj stranci tako da su socijaldemokrati sprečili da 2000. godine bude ponovo izabran za šefa države. Svojim neskrivenim antisovjetskim držanjem on je još kao šef države naneo štetu finskoj privredi, što je povećalo nezaposlenost i ogorčilo radničke sindikate. Ali Ahtisari se duže od 30 godina oslanja na podršku bankarskih i drugih krugova iz Amerike.
Ahtisari je napustio predsedničku funkciju u proleće 1999. kada ga je Madlen Olbrajt, šef američke diplomatije, kao pouzdanog „neutralca” imenovala za emisara da krajem vojne intervencije NATO-a i bombardovanja Srbije primora Slobodana Miloševića na povlačenje srpskih snaga sa Kosova i Metohije, čime je otvoren put da više stotina hiljada Šiptara iz Albanije preplave ovu južnu srpsku pokrajinu.
U izveštajima povodom dodele Nobelove nagrade u svetskim medijima se pominje da je Ahtisari isplanirao oduzimanje srpske pokrajine. Plan nosi njegovo ime, ali direktive i uputstva, do poslednje sitnice, potiču iz Stejt departmenta. Iako „Ahtisarijev” plan nije prihvaćen u Savetu bezbednosti prošle godine, u praksi je protivpravno, nasilno sproveden i Kosovo je pod protektoratom OUN, a pod okriljem NATO, samovoljno proglašeno za „državu” kosovskih Albanaca, od kojih je većina ubačena preko Prokletija iz Albanije. Organizacija OUN je izmanipulisana.
Ahtisari je samo nekoliko godina službovao u centru UN u Njujorku, ali je kao specijalni izaslanik Ujedinjenih nacija dve decenije proveo u južnim krajevima Afrike, a najviše u Namibiji, najbogatijoj prirodnoj riznici dijamanata. Zatim je određen da američke strateške planove sprovede i na Kosovu. Za nepune dve godine tog mandata, na Kosovu je boravio samo pet dana u Prištini i dva dana u Kosovskoj Mitrovici; u Metohiju nije ni kročio. U toj misiji na Kosovu Ahtisariju su pomagali i Nemci: kancelari Kol i Šreder, zatim Angela Merkel, pa generali, tenkisti Bundesvera i povrh svega šef nemačke kontrašpijunaže Ernst Urlau. Njegovi obaveštajci razmešteni širom Balkana, naročito na Kosmetu, ušli su u trag da je Ahtisari primao mito od više desetina miliona dolara od kosovskih Albanaca da bi im omogućio otcepljenje Kosova od Srbije.