Pandorina kutija ili čistilište

Da li su Šapić i Ćirić svojom odlukom da ne igraju više za reprezentaciju Srbije i onim što su javno rekli o stanju u našem vaterpolu otvorili Pandorinu kutiju iz koje će da izađu i ona zla koja se, možda, nikada ne bi pojavila na svetlu dana ili će to biti početak čistilišta u VSS? Tim pre što je utisak sa njihove pres-konferencije pojačao i sam predsednik saveza Sovrović najavivši svoju ostavku.

Razume se da je teško dokučiti šta se zaista krije iza reči. Uputno je, međutim, da se u razmatranje uđe sa shvatanjem da su svačije namere časne.

Da je dvojici naših asova stalo do vaterpola ne treba da se dovodi u pitanje, jer su mu se posvetili od malih nogu i nebrojeno teškoća preturili preko glave. Bilo je i lepih trenutaka, naročito kada su našu zemlju obogaćivali novom medaljom.

Rastanak s reprezentacijom, pa i samim igranjem, neminovan je pre ili kasnije. Imali smo u vaterpolu, na sreću, mnogo velikana koji su, neko silom prirodnih zakona, a neko procenom stručnjaka u čijim je rukama bio državni tim, odlazili iz reprezentacije. Ali, s ovakvim ogorčenjem i to javno iskazanim – teško je prisetiti se sličnog primera.

Šapić je naveo samo ono što nisu razlozi za njegovo zbogom srpskoj reprezentaciji, a prećutao je prave razloge i naglasio da o njima sada ne želi da govori, dok je Ćirić bio otvoreniji. Po njegovom tvrđenju naš vaterpolo je podređen jednom klubu – Partizanu, koji ima takvu moć da neposlušne može i da ucenjuje, na primer, mestom u reprezentaciji.

Posebno je prst uperio u Nenada Manojlovića, bivšeg selektora i sportskog direktora saveza, i Dejana Udovičića, sadašnjeg prvog stručnjak reprezentacije i u isto vreme trenera „crno-belih”. Na dušu im je stavio mnoge grehe: od korišćenja trofeja za ličnu promociju do veće pažnje kuloarima nego samom vaterpolu.

Manojlović...

Uz ponovno navođenje da ne postoji skener kojim bi mogle da se pročitaju stvarne namere bilo koga ili da se razvrstaju po važnosti, i u ovom slučaju nam preostaje da se pođe od toga da i klub i ljudi koji su bili ili jesu na istaknutim dužnostima žele najbolje našem vaterpolu.

Manojlović je preuzeo našu reprezentaciju (tada nam se država zvala Savezna Republika Jugoslavija) na početku 2000. godine u trenutku kada je izgledalo da je ona u rasulu. Posle osmog mesta na Olimpijskim igrama u Atlanti 1996. naš vaterpolo je počeo da se uzdiže, osvojeno je srebro na Evropskom prvenstvu u Sevilji 1997. i bronza na Svetskom prvenstvu u Pertu 1998, ali je 1999. donela sunovrat. Zbog razmirica u saveza u Firenci je zauzeto tek sedmo mesto u Evropi, a na Svetskom kupu u Australiji nedugo potom naša reprezentacija nije bila ni blizu da izvadi vizu za Olimpijske igre u Sidneju.

Manojlović je, u situaciji kada se činilo da je krah neminovan, preuzeo reprezentaciju i kada je 2004. podneo ostavku kao selektor imao je iza sebe srebro i bronzu s olimpijskih igara, iste trofeje i sa svetskih prvenstava i dva zlata sa evropskih šampionata. I dok je bio sportski direktor saveza reprezentacija je nastavila s uspesima.

Udovičić...

Udovičić je dobio kormilo reprezentacije u trenutku kada se Crna Gora odvojila od Srbije. Petar Porobić, nekadašnji Stamenićev i Manojlovićev pomoćnik, kao trener Jadrana iz Herceg-Novog je postigao zapažene uspehe u Evroligi, a sa SCG je postao svetski prvak 2005. u Montrealu.

S obzirom na okolnosti u kojim je došlo do raspada SCG čini se neverovatno da bi se Crna Gora lišila njegovih usluga kao svog selektora. On je to potpuno i opravdao ove godine kada je njena samostalna reprezentacija, na svom prvom izlasku na međunarodnu scenu, u Malagi postala prvak Evrope, a na Olimpijskim igrama u Sidneju zauzela četvrto mesto. U prvom slučaju je u finalu pobedila Srbiju, u drugom izgubila od nje, a u oba slučaja je našu reprezentaciju vodio Udovičić.

Kao selektor naše juniorske reprezentacije s kojom je osvajao zlatne medalje, Udovičić je prekomandovan u seniorsku. S „A” timom je 2006. u Beogradu doneo Srbiji prvu titulu u istoriji (evropski prvak), u Melburnu, na Svetskom prvenstvu 2008, bio je četvrti, a ovu završava sa dve medalje (srebro iz Malage i bronza iz Sidneja). S „crno-belima” i to bez zvezda, ako se u njih ne računaju dojučerašnji juniori (Filipović, Prlainović, Pijetlović, Rađen, itd), pojačanje iz Slovenije (M. Nastran) i golman na zalasku karijere (Kuljača), zauzeo je treće mesto u Evroligi, posle polufinala izgubljenog na penale, kao i godinu ranije bronzu u Melburnu. Dakle, što se rezultata tiče stvorio je sebi čvrsto tlo pod nogama. Jeste imao velike vaterpoliste na raspolaganju, ali nijednom treneru nije lako da vodi igrače od kojih je tek neku godinu stariji i uz to oni imaju neuporedivo veće igračko ime.

Partizan...

Nije potrebno da se bude veliki poznavalac vaterpola, pa da se vidi da u Srbiji zaista postoji samo jedan klub, to jest da je Partizan toliko jači od ostalih da se ne postavlja ne samo pitanje ko će da osvoji prvenstvo i kup, nego može li neko bar s pristojnom razlikom da izgubi od njega.

Takav odnos snaga, međutim, nije odskora. U onoj Jugoslaviji, „crno-beli” nisu izgubili nijednu utakmicu u državnom prvenstvu od 14. avgusta 1971. kada ih je u Splitu savladao Jadran s 10:7, što je u novinama iz tog doba ocenjeno kao senzacija, pa do 10. septembra 1975. kada ih je na Rijeci iznenadilo Primorje i pobedilo s 12:11. A Partizan je uoči te svoje serije nepobedivosti za suparnika imao zagrebačku Mladost, u to vreme ni manje ni više nego trostrukog uzastopnog evropskog prvaka (1968, 1969. i 1970). Uzgred, decenijama je u jugoslovenskoj ligi Partizan bio jedini klub iz Srbije. Istina, Crvena zvezda je ulazila, ali i ispadala iz nje, a kasnije se pojavio u njoj Bečej, koji tada nije dostigao bolji status od: stabilan prvoligaš.

Nije naodmet da se napomene da je Partizan počeo od nule. Jeste bio osnovan pri Jugoslovenskoj armiji (igrao u prvenstvu 1947), ali je prilično brzo i rasformiran, njegovi vaterpolisti su prekomandovani u Split, gde je umesto njega kao klub Jugoslovenske ratne mornarice, stvoren Mornar.

U Prvu ligu su „crno-beli” ušli tek 1960, a već 1964. osvojili Kup evropskih šampiona. Što u Srbiji nema više jakih klubova to je, kao što se vidi, višedecenijski propust.

Partizan je izdržao i dva teška iskušenja u nedavnoj prošlosti. Istina, naruku su mu išle i istorijske okolnosti, ali je njegova zasluga što je umeo da ih iskoristi.

U SRJ je punih šest godina bio u senci Bečeja, čije su uzdanice bili i Šapić i Ćirić, koji je osvajao duple krune od 1996. do 2001. Ali, promene posle 5. oktobra 2000. su pogodile i tadašnjeg evropskog vaterpolo giganta, to jest njegov izvor moći – firmu „Sojaprotein”.

Taman su se „crno-beli” 2002. upisali u šampione, tek drugi put od raspada SFRJ, kada je raspušten ceo njegov prvi tim. Tada novo klupsko rukovodstvo je obrazložilo da je to moralo tako ili da klub odvede u stečaj. Dobrim delom zahvaljujući tome pojavio se novi div – Jadran iz Herceg-Novog. I ko zna šta bi bilo dalje da njegovu vladavinu (prvak od 2003. do 2006) nije prekinuo raspad SCG.

Partizan je, kao šestostruki evropski prvak (1964, 1966, 1967, 1971, 1975. i 1976), nesumnjivo mnogima odavno blizak srcu. Ali, isto tako je imao i trenutke, koje neko drugi verovatno ne bi preživeo. Bilo bi štetno po naš vaterpolo da Partizanu njegova nadmoć bude otežavajuća okolnost u Srbiji, umesto da to bude podsticaj drugima da ga pristižu.

Što on neće sam sebe da ražaluje ne može da mu se uzme za zlo. Fudbalski klub Real iz Madrida, s kojim su vaterpolisti „crno-belih” voleli da se upoređuju dok su i jedni i drugi imali po šest evropskih trofeja, toliko je moćan u Španiji da je, na primer, finale nacionalnog kupa 2002. odigrano mnogo ranije nego obično i to na njegovom stadionu iako se po pravilu igra na neutralnom, da bi tako proslavio svoju stogodišnjicu.

O međuljudskim odnosima unutar vaterpolo organizacije najbolje mogu da govore oni koji su u njoj. Posle Evropskog prvenstva u Beogradu ćutke, ali s gorčinom, otišao je iz reprezentacije Petar Trbojević, dakle još tada se nešto valjalo iza brda.

Niko nije ni bezgrešan, ni nepogrešiv, pa ni Manojlović, Udovičić, Šapić, Ćirić, Sovrović... Bilo bi pogubno da se umesto rešenja traže nove optužbe i protivoptužbe.