Od Žane Merkus do Mića Ljubibratića

Kolevke Žane Merkus (1839–1897), Holanđanke rođene u sadašnjoj Indoneziji, odnosno Hercegovca Mića Ljubibratića (1839–1889) bile su bar deset hiljada kilometara udaljene. Ona je odrasla kao pripadnik protestantske crkve, a on kao pravoslavac. Pored toga ona je bila iz prebogate kuće, svakako u odnosu na njega. Krupne razlike kao ove ipak nisu su isprečile da im se životni putevi donekle podudare.

Holandski istraživač, istorijski antropolog Rene Gremo autor je dve nove knjige o dva tragična junaka Hercegovačkog ustanka 1875/76. godine: „Gromoglasno amazonstvo Žane Merkus” i „Vojvoda Mićo Ljubibratić Hercegovac (1839–1889)”, a ovako je svoje junake predstavio za „Politiku”. Dela su objavljena u saradnji Arhiva Republike Srpske i Udruženja arhivskih radnika RS.

– Žana Merkus rano je ostala bez roditelja, pa je provela detinjstvo u samoj Holandiji. Već kao mlada žena počela je da putuje Francuskom i Italijom, baveći se humanitarnim radom. U dodir sa muslimanskim svetom Merkusova je došla kao dete na Javi i kao mlada žena u Palestini, a Ljubibratić od malih nogu u Hercegovini. I on je već kao dete napustio roditeljski dom zbog školovanja i rada u Dubrovniku. Dok je on svoje vatreno krštenje doživeo sredinom pedesetih godina 19. veka u ustancima svog zemljaka Luke Vukalovića, Merkusova je sopstveno doživela između 1870/71. u Parizu za vreme nemačke (pruske) opsade grada i ustanka (Pariska komuna). Po slomu Vukalovićevog ustaničkog pokreta Ljubibratić prati svog vođu na njegovom izgnanstvu u Novoj Rusiji, no uskoro se vraća na Balkan gde će do sredine 1875. godine živeti kao politički emigrant u Beogradu, uveliko radeći na novom ustanku u rodnom kraju – priča na odličnom srpskom jeziku Rene Gremo koji godinama unazad u potrazi za istorijskim faktima krstari našim podnebljem i dodaje:

– Kao slobodoumni čovek širokih shvatanja, Ljubibratić je uspostavio bliske odnose sa krugovima oko Garibaldija i sa samim tim „ocem” nove oslobođene i ujedinjene Italije. Garibaldi mu je postao i uzor, a od njega je uspešno tražio i političku podršku, materijalnu pomoć i dobrovoljce za ustanak u Hercegovini 1875. godine. Preko sličnih italijanskih veza će i Merkusova pri kraju te iste godine sa druge strane Jadrana stići do ustaničke južne Hercegovine. Zahvaljujući Ljubibratiću pobožna i darežljiva Merkusova dobija pristup ustaničkom taboru, i to kao jedina žena-ratnik. U tom svojstvu se dobro pokazuje u Ljubibratićevoj legiji stranaca, pa ubrzo stiče legendarnost kao „amazonka Hercegovine” i „srpska Jovanka Orleanka”.

Ono glavno po čemu se vidi da su obe osobe istog kova svakako je njihov beskompromisni idealizam, o čemu ovako svedoči Rene Gremo:

– Merkusova je ovde ratovala, prvo u Hercegovini, zatim u Srbiji. Kao revolucionarna hrišćanka-kosmopolita bila je spremna da daje život i imanje za vernike druge narodnosti. Živela je u očekivanju da će se Božji sin u dogledno vreme vratiti na zemlju. Bila je ubeđena da će uspehom ustanka i rata u Hercegovini i drugde na Balkanu i turskoj vlasti u Palestini doći kraj, a to je po njoj bio jedan od uslova za što skoriji Povratak. Sa tim uverenjem pridružila se i Ljubibratiću u Hercegovini krajem 1875, a leta naredne godine vojci Srbije na Drini. Početkom sedamdesetih godina 19. veka počela je blizu Jerusalima da zida palatu za Njegov doček. Za taj ideal Merkusova je sve svoje ogromno bogatstvo potrošila na filantropske, ustaničke i verske poduhvate, tako da je poslednje godine života provela u velikom siromaštvu. Iako je posle prinudnog odlaska iz Srbije avgusta 1876. bila brzo zaboravljena kod svojih doskorašnjih obožavatelja, muslimanske vlasti u Svetoj zemlji nisu bile tako kratkog pamćenja, jer su njenoj građevini i njoj lično pričinjavali svakojake poteškoće. Zajedno sa nestankom njenog kapitala ta osveta je bila razlog da njeno životno delo kod Jerusalima nikad nije dovršeno.

Ljubibratićev idealizam, kako priča Rene Gremo, takođe je bio bez predaha i predaje. Ustanci pod Vukalovićem nisu uspeli, čak ni mnogi veća buna 1875–1878. na kraju nije urodila plodom što se Bosne i Hercegovine tiče, jer su Berlinskim ugovorom te za Srpstvo vrlo dragocene oblasti prešli od turskih ruku u austrougarske...

Studiozni Rene Gremo potiče iz sasvim drugog podneblja. O tome koji putevi su ga doveli do ovih osobenih pojedinaca veli:

– Nesporno je da dolazim iz drugog kraja Evrope. Još kao apsolvent antropologije u Holandiji počeo sam da se bavim plemenskim uređenjem i postankom države u Crnoj Gori, što je doduše jedna poprilična istorijska tema za istraživača iz oblasti društvenih nauka. Antropologija kod nas je tada polako prestala da bude sasvim okrenuta ka drugim kontinentima, pa se i Balkan otvarao kao teren za istraživanje. Posle toga sam se zaposlio u jednoj opštini u Holandiji sa zadatkom da proučavam integraciju Roma. Tek kasnije je ovo sadašnje istraživanje počelo. Boraveći osamdesetih godina prošlog veka kao postdiplomac-doktorand u Beogradu, bavio sam se međuetničkim odnosima na Kosmetu. Ubrzo mi je vladajući animozitet, taj jaz između etnosa tih krajeva postao nepodnošljiv da sam počeo da tragam sa nečim šta su Albanci (Gegi, Malisori) i Srbi (Crnogorci, Brđani), bez obzira na veroispovest, imali bar ranije zajedničko. Nije dugo trajalo pa sam pronašao markantan primer tog skoro zaboravljenog spoja, a to u obliku takozvanih virdžina ili tobelija. Čitajući vašu etnografsku literaturu o tom običaju uzdrmala me je sledeća napomena Tatomira Vukanovića iz 1961: godine:

„Holanđanka Jovanka Markus, rođena na ostrvu Javi, učestvovala je u hercegovačkom ustanku u odredu Miće Ljubibratića 1875. kao delija devojka (žena ratnik), noseći muško odelo i oružje.”

Jednostavno, kako kaže, nije mogao da trpi da je ta očigledno veoma zanimljiva sunarodnica njemu bila sasvim nepoznata. Brzo se ispostavilo da opširnih tekstova o njoj uopšte nije bilo, pa je krenuo u dugogodišnje, zapravo višedecenijsko traganje po bibliotekama i arhivima.

– Opredelio sam se za ovu nesvakidašnju ženu, skoro zaboravivši za te vaše zavetovane devojke u muškoj društvenoj ulozi. Prvi veliki plod toga rada je obimna biografija 2014. objavljena na holandskom, koja još čeka da bude ovde prevedena. Mimo drugih interesovanja i obaveza nastavio sam da istražujem njen život. Pa gledajte: pre četiri meseca su mi Arhiv Republike Srpske i Udruženje arhivskih radnika Republike Srpske izdali „Gromoglasno amazonstvo jedne holandske frajle: Žana Merkus u Hercegovini i Srbiji za vreme ustanka i rata 1875/76. Građa i prilozi”. Ovaj zbornik radova pruža čitalačkoj publici prvu mogućnost da pogleda i pregleda skoro sve šta je od 1875. do dana današnjega o njenom boravku na Balkanu napisano na vašem jeziku, kao i na drugim slovenskim jezicima. Tamo ima i podosta mojih tekstova na engleskom i srpskom. Gajim nadu da sam ovim projektom uspešno otrgnuo Merkusovu od nezasluženog zaborava – kaže Rene Gremo.