Neshvaćeni ćopićevski humor

U prilogu gospodina Miomira Garašanina „Zločini italijanskih fašista u okupiranoj Jugoslaviji”, objavljenom 4. januara u rubrici Među nama, prozvan sam kao osoba koja je „potpala pod uticaj stereotipnih razmišljanja o nekim ’simpatičnim’ okupatorskim ili kvislinškim vojskama”, jer sam autor priloga s naslovom „Okupator na biciklu”.

Zahvalan sam redakciji koja je osetila ton kojim je taj moj tekst odisao i dala mu prikladan naslov kakvog se ja nisam dosetio. Smatrao sam da imam dovoljno saznanja, iskustva i kredibiliteta koji mi daju pravo da pošaljem taj prilog.

Tekst je u opisu italijanske okupacije od prve do poslednje reči, uključujući i „Kada bih mogao da biram okupatora, odabrao bih Italijane”, citiran iz navedene knjige Nikice Pilipovića „Degenek”.

Oficir sam u penziji, prošao sam na borbenim položajima sva ratna dešavanja tokom nesrećnih devedesetih godina kao pripadnik u to vreme čuvenog korpusa PVO. Moj pokojni otac Milorad je 1941. godine, s 18 godina, krenuo u rat i nosilac je Partizanske spomenice. Moja pokojna majka Milka se sa 12 godina priključila partizanskom pokretu i imala je status borca od 1941. godine.

Moj dragi rođak Nikica Pilipović, autor navedenog teksta o italijanskoj okupaciji, tokom Drugog svetskog rata prošao je sve najteže bitke tog rata (kao i njegova potonja supruga Bosa), nosilac je Partizanske spomenice i 1945. godine je kao načelnik operativnog odseka (svaki profesionalni vojnik zna šta to znači) Treće krajiške brigade (moram reći – čuvene) krenuo u oslobađanje okupiranog Zagreba.

Rođen je u podgrmečkom selu i prirodom okruženja imao je dar usmenog, a i pisanog izražavanja, kao i bliski zemljak Branko Ćopić. I najstrašnije ratne situacije Ćopić je opisivao s velikom dozom humora, a to je ono što poneko ne shvati odmah.

Tako je i Nikica, na šaljiv način, vođen svojim iskustvom, u ćopićevskom stilu napravio distinkciju između italijanskih i ostalih okupatora Jugoslavije 1941. godine.

Mnogi koji su krenuli putem Nikice Pilipovića, mog oca, moje majke i mene, životom su platili svoja uverenja o neupitnoj borbi protiv bilo kojeg agresora i zato ne mogu da prihvatim omalovažavujuće komentare na dobro promišljeni citirani tekst Nikice Pilipovića.

Priznajem, napravio sam propust (ceneći ograničenost prostora u ovoj rubrici) pa nisam u prethodnom prilogu naveo sve ove činjenice koje su mi davale kredibilitet da napišem tekst objavljen 12. decembra, pa ih, evo, ovom prilikom navodim.

Miroslav Bosnić,
Novi Beograd