Inspiracija kao izvor čiste vode

Inspiraciju nastojim da čuvam od spoljnih uslova kao izvor čiste vode. Ne možete intervenisati na nečemu što se zove talenat. A važni su u stvaranju i istrajnost i otpornost na iskušenja i nevolje na putu premeravanja kvaliteta onog što ste uradili, govorio je Zoran Erić, srpski kompozitor savremene umetničke i primenjene muzike, rođen 6. oktobra 1950. u Beogradu, koji nas je napustio 20. januara 2024. godine.

Veoma rano pokazao je sklonost ka prirodnim naukama, ali i muzici, svirao je violinu i klavir, upućujući na to da brojevi i note imaju neku tajnu vezu. Muzika je prevagnula i on je je diplomirao i magistrirao kompoziciju na Fakultetu muzičke umetnosti (FMU) u klasi Stanojla Rajičića. Usavršavao se na Orfovom institutu u Salcburgu i na majstorskom kursu Vitolda Lutoslavskog u Grožnjanu. Bio je šef Katedre za kompoziciju, prodekan FMU, potom prorektor, a zatim i rektor Univerziteta umetnosti u Beogradu. Držao je međunarodne majstorske kurseve u Londonu i Atini. Bio je na čelu UO za zaštitu autorskih prava SOKOJ-a, a bio je kandidovan i za člana SANU.

U 74. godini, kada nas je napustio, ostavio je iza sebe bogat stvaralački opus koji obuhvata klasične note, dva baleta, orkestarsku, horsku, kamernu, solističku muziku, sa i bez elektronike, koju su izvodili sjajni domaći i strani muzičari i ansambli. Komponovao je sa velikim uživanjem i za brojne pozorišne predstave kao što su : „Ptice”, „Hamlet, „Medeja”, „Magbet”, „Kralj Lir”, „San letnje noći”, „Proces”, „Čekajući Godoa”, „Karolina Nojber”, „Koreni”, „Maksim Crnojević” itd, sarađujući sa vrhunskim pozorišnim stvaraocima kao što su Sonja Vukićević, Gorčin Stojanović, Nikita Milivojević, Vida Ognjenović, Nebojša Bradić, Ivana Vujić, Milan Karadžić, Haris Pašović, Dejan Mijač, Boro Drašković, Egon Savin i drugi. Stvarao je za poznate filmove („Ubistvo s predumišljajem”, „Stršljen”, „Nataša” itd). Osvojio je i brojna priznanja poput Oktobarske nagrade grada Beograda, „Zlatne mimoze” za filmsku muziku, YUSTAT Grand Prix za pozorišnu muziku, Sterijine i Konjovićeve nagrade, Velike zlatne medalje Univerziteta umetnosti u Beogradu, nagrade „Grad teatar” za dramsko stvaralaštvo, a više puta ovenčan je Mokranjčevom nagradom.

O razlici između primenjene i klasične muzike kojima se podjednako bavio, u jednom intervjuu je potpisniku ovih redova govorio:

– Predstava „Ptice” u Jugoslovenskom dramskom pozorištu krajem osamdesetih godina je odredila način na koji ću se baviti pozorišnom muzikom. To je aktivna muzika koja nije samo puki dekor, već učestvuje ravnopravno u radnji i njeno odsustvo bi se osetilo. Tako je i sa muzikom za film, ona mora imati tu vrstu snage da može da se sluša samostalno. Najbolji oblik ispoljavanja muzike je na koncertu. Ako je ne možete odsvirati na koncertu, onda se postavlja pitanje šta je ta muzika u stvari. Veoma mi je zanimljivo da radim primenjenu muziku, tu ima mnogo izazova, ostvaruje se komunikacija. Pozorišna predstava propada ako ne uspostavi komunikaciju.

Za klasiku je isticao da je ona nezavisnija, oslobođena mišljenja o ishodu.

– Ako vas publika ne shvati, to ne znači da ste bili loši. U klasičnoj muzici možete ići za tim da se dopadnete mnogima, ali ćete imati problema sa kvalitetom i sa svojom savešću, ako je imate. Želja za dopadanjem će spustiti kriterijume. Šta je uspešan kompozitor? On to svakako nije po nagradama. Za sebe znam da sam radio sve što sam hteo i to što sam hteo uspeo sam da predstavim ljudima kao ono što oni hoće.

Svojevremeno je Zoran Erić kao umetnički direktor i selektor Bemusa (2010–2013) rekao da će se zalagati da ovaj festival bude ekskluzivan po svetskim premijerama novih dela, kao i da će se na programu naći i muzika koju smo retko slušali, a veliku pažnju poklanjao je mladim stvaraocima. Zato je ostavku na ovu dužnost dao 2013. onda kada nije mogao kao selektor da podrži program ovog čuvenog festivala, pokazujući svoju doslednost u održavanju odgovarajućih umetničkih kriterijuma, oko kojih nije hteo da pravi kompromis.

Iako je prevashodno bio usmeren ka komponovanju kamerne i orkestarske muzike, kao i muzike za pozorište i film, Erićeva dva baleta – „Banović Strahinja” 1981. i „Jelisaveta” 1986, koja su u koreografiji Lidije Pilipenko premijere imala na sceni Narodnog pozorišta u Beogradu, ostavila su neizbrisiv trag. Za „Banović Strahinju”, Lidija Pilipenko je dobila kao koreograf i nagradu 1981. na Ljubljanskom bijenalu.

I za kraj teksta, ali ipak na prvom mestu u karijeri ovog vrhunskog stvaraoca, ostaju za našu baštinu značajna dela klasične muzike koja je stvorio svojim neverovatnim darom. To su između ostalih: „Cartoon” za gudače i čembalo, „The Great Red Spot of Jupiter” za ozvučeno čembalo, udaraljke i elektronski zvuk, „The Abnormal Beats of Dogon” za bas klarinet, klavir, udaraljke, usnu bas-harmoniku i elektornsku muziku, „Oberon” za flautu i orkestar, koje je izveo Emanuel Paji, slavni flautista s „Kameratom Serbikom” u Berlinskoj filharmoniji, „Helijum u maloj kutiji” za gudače itd. Nemoguće je sve ih pobrojati, a u godinama koje dolaze mnoga od ovih ostvarenja živeće na sceni i u izvođenjima potomaka, baš onako kako bi i sam kompozitor to sigurno poželeo.